Кренућемо од Илира који су боравили на просторима Западног Балкана, од Средњег Дунава до Јадранског Мора. Неки научници су покушавали да проблем илирског језика реше уз помоћ арбанашког, али у томе, наравно, нису успели, јер је арбанашки заправо српски језик дубоко прожет романским елементима.
Дакле да покушамо да одгонетнемо ( свакако уз помоћ савременог српског језика ) поједина илирска имена, најпре лична, а потом и називе бројних илирских племена. Њихова лична имена су гласовно измењена, пролазећи кроз латински језик, и ту чињеницу би требало узети у обзир. Анализираћемо их оним редом којим их наводи Константин Јиричек у својој Историји Срба.
Мада име Епицадус, чини се, има једну основу, ипак је могуће да је сачињено од две. Сетимо се Пика ( лат. Пицус ), брата Нина Белова кога су звали и Див, који је у Ниново име покорио Запад. Отуда је код Срба, вероватно, остало име Пико див, које је у латинском првобитно било Пицодеус, да би се доцније усталило као Епицадус. Можда није случајно да данашња реч пик ( фр. пиqуе, нем. Пик ) има значење прикривене мржње, срџбе или жеље за осветом; као да их пик, иако подсвесно, подсећа на Нина Белова и његовог брата Пика. Коначно, имена са две основе у којима једну чини реч див и данас су присутне у српском народу ( Никодије=Нико Див, Саватије=Србан Див, Игњатије=Огањ Див…).
Одакле име Пладоменус? Да ли се ту ради о гласовно промењеном имену – Владоман, које су Латини прилагодили свом говору? Мане је познат из аријевске дивоније као родоначелник данашњег човека којег је од потопа спасао бог Вишну или Вишњи. Очигледно је да је он присутан и у горе поменутом имену, као што је и данас присутан у српским именима Драгоман, Радоман, Вукоман или у презименима која из таквих имена проистичу.
Надаље, Дазас је у ствари Дража, Верзо је Вразо или Враз. Пларес је, може бити, Пелар ( Белар). Платор је преличено име Владо ( Владар ), јер је Латинима консонантска комбинација »вл« ( за разлику од »пл« ) била страна. Изгледа да је неко озбиљно промислио пре него што је Јосипу Брозу дао псеудоним Тито, пошто је Тито исконско, али заборављено српско име, чије је дејство било разорно у ретроградном смислу, послуживши као темпирана бомба за растакање српске традиције, културе и, коначно, за сатирање српских умних сила. А име Тато, данас не у једној основи, присутно је још увек код Срба у имену Тато-мир. На натписима у Пљевљи сусрећемо се са именом Панто, које Србима није потребно објашњавати јер и данас постоји у нашем народу. Тритан је Ритан или можда Ристан ( Ритан се и данас среће код Срба, истина, овај пут као презиме ). Вендес препознајемо у имену Ванда, као и у споредном имену за српски народ – Венди. Име Вандано данас је рашчлањено на Вања и Дане, те више не постоји код Срба у тој првобитној форми. Оепла је метатеза имена Пела, Пелагија – опет са подсећањем на Пелаг ( Белак ) и Пелазге ( Беласке ). Стенас није ништа друго него и данас присутно име код Срба – Стана или Стане.
Алибунар у Либурнији
Познато је да српска племена никада нису успела да се озбиљније уједине. Судећи по томе како се Срби данас понашају, то је усуд, дакле, фатална особина српског народа.
Јасно је да и чувена изрека: Само слога Србина спасава!, није настала случајно. Такву уклету судбину Србима предсказује и један од њихових знакова, крст са четири међусобно супростављена оцила која симболишу њихов давнашњи растур »на све четири стране света«. Разлог зато треба тражити у чињеници да су Срби три пута освајали готово читав ондашњи познати свет, те су се тешко привикавали на нову реалност у којој више нису били господари.
Приликом анализе имена илирских и трачких племена треба имати у виду да су она до нас стигла индиректно ( преко Грка и Римљана ), и стога су каткад врло далеко од њихових изворних назива. Тако, на пример, велико је питање како се уистину звало племе које је обитавало на обалама Доње Саве. Да ли су то били Бреуци или, можда, Белвуци, Бели Вукови, а могло би бити и Бревуци ( Брат Вук)*, пошто је знано да је код Срба вук био обожавана животиња, дакле света.
На подручју Западне Босне и Лике живели су Јаподи. Још увек се код Срба , за земљу која је влажна, хладна, слабо изложена сунцу, сиромашна, у неким крајевима каже да је то – »јападна земља«. Судећи по томе »јапад« је исто што и »запад« и у томе би се могло тражити решење за илирске Јаподе, поготово када се зна да је тамо где су они живели земља заиста била јападна и да су на њој некада успевали само жмира и просо.
На обалама Јадрана налазимо Делмате или Далмате**, са главним градом Делминиумом и пристаништем Салона ( срп. Слана ). Могуће је да је реч о делијама, кршним момцима по којима су се називали Делмати. По томе би Делминиум био Делијана, прекрштена у духу латинског језика у Делмиану, Делмианум и на концу Делминиум. Постоји и друга могућност, то јесте, да су Далмати добили име по некаквом карактеристичном огртачу ( долами ), одакле, како се види, потиче и српска реч за одећу ( одело), а, може бити и долма ( насип ), пошто су Далмати живели дуж обала.
Непосредни суседи Далмата били су Либурни. Одмах пада у очи да су Либурни живели на простору данашње Истре, око Лабина и реке Раше ( лат. Арсиа ), а у Србији такође имамо реку Лаб и, с друге стране Копаоника, реку и град Рашку. Наведена подударност никако не може бити случајна. Да је ту реч о Лабранима ( Србима са реке Лаб) потврдиће нам и француски град Либурн на реци Дордоњи, где се Либурни доводе у очигледну везу са илирским Дарданима, а познато је да су Дардани живели и око реке Лаб. Како је од Либурна ( Лабрана ) добијена српска реч бунар, подужа је прича, а поготово »алибунар« ( бунар у коме су, по веровању Илира и Трачана, живели змајеви и аждаје ) по коме је добила име варошица на југоистоку Баната.
Фејсбук коментари