Преко цркве ломили дух народа

Карловачка митрополија, по природи ствари, преузимала је овлашћења, части и традицију укинуте патријаршије. Духовни живот северно од Саве и Дунава неометано се развијао, а овај процес пратила је и снажна просветна делатност и градитељски замах. Карловачки митрополити, као баштиници духовне традиције, додавали су себи и титулу „патријарх српски“, истичући тиме и континуитет Српске цркве.

По укидању Пећке патријаршије, појачано је административно разједињење. Уз Карловачку митрополију, која је најпре имала аутономни статус у Хабзбуршкој монархији – који ће протоком времена прерасти у неформалну аутокефалију, после 1766. године осамосталила се и црква у Црној Гори, иако духовна припадност вековној духовној традицији српског народа никада није била доведена у питање. Сличним путем кретала се и црква у Далмацији.

Ситуација у Београдском пашалуку, међутим, била је знатно другачија. Црквену власт обављале су грчке владике, које су најчешће доживљаване на исти начин као и турски „цивилни“ господари.

„У оним крајевима нашим, који су остали под турском влашћу, грчке владике су учвршћивале своју власт којом нису могли бити задовољни ни свештенство ни народ. Несигурни у то колико ће дуго остати на својим епархијама, Грци епископи су, стварно, били грамзиви. Да би дошли до новца многи од њих нису бирали средства. За њих је писао Вук Стефановић Караџић, да су „дотле доћерали свештенство, да је тешко наћи попа, који зна добро читати. Они никада не питају зна ли шта онај који хоће да се запопи, него само гледају може ли платити“, пише Ђоко Слијепчевић у свом капиталном делу „Историја српске цркве“.

Безброј је примера немара, злоупотреба и непримереног владања грчких архијереја у Србији. Ситуација је била катастрофална – манастири су грцали у сиромаштву, многи су и напуштени, свештеници често нису имали ни основно образовање, а убирање црквеног данка била је најчешће једина брига грчких архијереја.

„Једна од трагичних последица укидања Пећке патријаршије било је и појачано прелажење на ислам. Насиље грчких владика, мало свештенства, појачан притисак државних власти и насиља локалних паша, учинили су да су многи спас проналазили у промени вере“, наводи Слијепчевић.

Јеванђеље и национална свест, међутим, брижљиво су чувани и ширени у многим областима где су поједини чврсти свештеници личним примером доказивали да је живот по принципима Православне цркве, и поред тешких околности, могућ и пожељан. Они су били верни чувари учења Светог Саве и српских светитеља.

Историчар Васо Чубриловић наглашава важност резултата деловања Цркве под Турцима. Иако невелики обимом, веома су битни у чувању националне самосвести нашег народа.

„Мада су калуђери били заостали, неписмени и необразовани, по манастирима се за време Турака сачувало и оно мало писмености, а понешто гајила и књижевност. Иако се у манастирима у ово доба не негује теологија, ипак се у њима уче основе хришћанске науке и црквеног богослужења. У условима у којима се налазила Српска црква до 19. века била је то мала, али важна помоћ. Ма како били заостали, а њихови калуђери неуки, манастири ће, ипак, учинити велику услугу Српској цркви. Преко њих је она одржавала везе с народним масама, учвршћивала хришћанско учење, гајила и ширила књижевност, освежавала традицију државе Немањића, пише Чубриловић.

Догађаји из 1804. и 1815, буђење националне свести и пут ка државности српског народа, своје упориште су имали и у Цркви. Локални свештеници су преузели на себе обавезу да воде народ ка слободи и самосталности. Уједињење Српске цркве, међутим, био је сложен процес који ће бити заокружен тек пун век касније – после Првог светског рата.