Ратни дневник Солунца из села Божевца

Ратни дневник Солунца из села Божевца

Најтежа и најсветлија епопеја српске војске виђена из угла обичног војника, сељака Миленка Вељковића. Каплар болничке чете Дунавске дивизије вредно бележио догађаје

О Солунском фронту, по многима најтежој и најсветлијој ратној епопепији српске војске, исписане су многобројне књиге, анализе и прикази историчара и војних стратега. Међутим, врло је мало сведочења обичних војника, српских сељака, који су се храбро борили далеко од отаџбине, а многи окончали у „плавој гробници“ и на гробљу Зејтинлик. Због тога је веома драгоцен ратни дневник Миленка Вељковића (1888-1965), трговца из Божевца (недалеко од Пожаревца) и каплара болничке чете Дунавске дивизије, који је вредно и савесно, као искусни хроничар, бележио догађаје по доласку на Крф.

Миленко је у Грчку стигао 26. јануара 1916. године, најпре на Крф, из албанске Валоне, а после три и по месеца прешао је у Солун.

Прве редове у тек купљеној свесци исписао је на Благовести, 25. марта 1916. године. Он у свом дневнику не наводи велике битке и позната имена, већ сасвим обична дешавања – какво је било време, шта су јели, шта су радили, кад су падале гранате, кад су ишли у цркву, шта је сањао, колико је шта платио, кад им је стигла војничка плата…

– УТОРАК, трећи дан Ускрса. На раду сам био у пристаништу, ту сам се разговарао са француским војницима и један другом смо подносили слике својих фамилија – записао је Миленко 1916. године.

Он у дневнику често спомиње сина првенца, четворогодишњег Брану, кога често сања и чији рођендан обележава са саборцима из свог краја – Божевца, Дрмна, Макца, Жагубице… Често спомиње и супругу Вуку, с којом је пре и после рата имао шесторо деце.

Као болничар, Миленко је лечио и сахрањивао и непријатељске војнике.

– Ти су данови најстрашнији били у мом животу. Муке су биле исувише огорчене, ноћу на положају смо сахрањивали Бугаре, даклем не могу да их опишем. Јуче, у суботу, једва смо се спасли граната. Два су нам болничара страдала, бегали смо по планина као зверови – бележи потресени Миленко. Oн редовно набраја и на којим су пословима радили – копање земуница, насипање путева, истовар хране са бродова, сакупљање сена…

Миленко Вељковић са супругом и децом

– Петровдан. Био сам стражар на чесми. Тешко је живети по овим грчким гудурама далеко од своје отаџбине… Среда, Видовдан. Био је парастос изгинулим војницима. После подне сам читао новине, играо мице са друговима, а Јоса и прота свирају и певају… После подне била је артиљеријска борба, доста је страдала наша позадина, као и 17. пук који је био на одмору у јарузи где смо и ми били… Пили смо кафу и пушили дуван, примили смо плату три драхме, а богами, истог дана сам се и коцкао, играо карте и то само „џандара“, пошто друго не знам – записао је каплар из Божевца.

ЗА Миленкове записе, које су његови потомци с љубављу чували, сазнало се захваљујући Живиславу Антонијевићу (69), из Пожаревца, који их је објавио у књизи „Ратни дневник каплара Миленка“.

– Оригиналним записима Миленко је оставио уверљиво сведочанство о једном минулом витешком добу и подигао јединствен споменик себи и својим ратним друговима, саборцима и сапатницима из села – каже Антонијевић.

Миленко је умро 1965. године, од дијабетеса, од којег је оболео кад му је син првенац Брана преминуо услед тешке прехладе у 20. години.

ЗЕМУНИЦА

„Радимо ноћу. Истог дана нас је Бугарин тук’о са неколико зрна пољске хаубице. Ја и Милисав Дачић, чича Миша и Ристић крили смо се у земуници код телефониста“, пише Миленко у дневнику 22. августа 1917. године.

 

ТРЕЋА СВЕСКА

Миленко је прву свеску дневника исписивао од 25. марта 1916. године, па све до до 26. јануара 1917. Другу од 25. марта до 12. октобра, такође 1917. године. Спомиње и трећу, али није познато да ли је она пoстојала, јер није пронађена.

Новости