САКРИВЕНА ИСТИНУ О ЈАСЕНОВЦУ

САКРИВЕНА ИСТИНУ О ЈАСЕНОВЦУ

Проф. Др Алек Рачић се 10год.безуспешно залаже за подизање спомен обележја јасеновачким жртвама у Београду код куле Небојша, где је масовна гробница. У светлу најнoвијих догађаја као и филма ДНЕВНИК ДИАНЕ БУДИСАВЉЕВИЋ, упитали смо га за коментар:
„Државна комисија судских антрополога бивше СФРЈ у саставу: др Здравко Марић, Вида Бродар, Атон Погачник и др Србољуб Живановић, септембра 1964. завршила прву фазу испитивања масовних гробница на стратишту у Доњој Градини са друге стране Саве од логора Јасеновац и уплашили се бројева до којих су дошли говорио је академик Србољуб Живановић. Када је постао и председник Међународне комисије за истину о овом НДХ логору са седиштем у Лондону, на стратиштима дуж реке, у масовним гробницама које су се простирале на дужини 12,5 км и ширини 4,5,км, утврдио је 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома који су ту поклани или на други зверски начин убијени. У гробнице, широке шест, а дубоке осам метара, наслагани су једно на друго, по 27 особа, старих и младих. Прве анализе узрока смрти сведочиле су да је око 20 одсто њих у гроб отишло живо.Комисија је под притиском Лондона и уз нелагодност и нетрпељивост власти СФРЈ, ипак извршила 130 сондажних бушења на 100 масовних гробница, чији су се ровови протезели између 60 и 80 метара. И пре тога је било истраживања. Прво је било у мају 1945. Комисија ЗАВНОХ изнела је тада процену о између 500.000 и 600.000 убијених. Две године касније, бивши логораш др Никола Николић са сином у Доњој Градини је идентификовао 258 гробница дужине од 60 до 80 метара дубоких око осам метара. Борци из Козарске Дубице 1961. поново су почели са истраживањима, мада они нису имали стручна знања.Али најобимније студије су урађене 1964. и то најрепрезентативнија група стручњака до тада. Посебним бушилицама извршили су отварање 100 гробница и после три месеца тешког рада изнели су државним органима процену о броју жртава.Сваки члан комисије је водио дневник и после радног дана један другом су прегледали записнике и потом их потписивали. Сва четири дневника имају потписе свих чланова комисије. У тим записницима су неке од најстрашнијих ствари које човек може да замисли. Рецимо, у лобањама су се тада још налазили остаци мозга и они су послати на обраду у Завод за судску медицину у Љубљану. На основу рада дошли су до закључка да је готово двадесет одсто жртава живо отишло у гроб. У гробницама, нарочито тамо где су били ујамљени Роми, налазили су огромне количине злата, ђердана, дуката, и све то су после отварања гробница поново сахрањивали.

-колико је поуздан податак о 750.000 жртава?!

„Антон Погачник је радио математичку процену броја жртава на основу броја гробница и на основу броја пронађених жртава у онима које су биле отворене. Сви су се сложили око ове бројке а он је иначе био хрват, такође је тадашњи шеф КОС ген. Иван Гошњак(ТАКОЂЕ ХРВАТ) јавно рекао приликом обиласка радова да се истина не сме крити и подржао постављање спомен обележја. Из ових чињеница стиче се утисак да је УДБа обавезала све на ћутање у јавности,па чланови комисије нису могли да говоре.

– шта још мора да се зна?

„Јадовно, Пребиловци, јаме на Велебиту… нису дело заведених или изманипулисаних људи. То је производ државне политике НДХ и напора целе те државе да физички истреби српски народ. Геноцид над Србима нису водиле усташе, већ сам врх Католичке цркве на челу са Алојзијем Степенцем. Учествовали су сви, хрватски домобрани, обични сељаци, железничари, а када је 1944. постало јасно да Немачка губи рат, поново су сви уложили велики напор да сакрију трагове геноцида. Моша Пијаде и Миле Будак су се сретали и по овом питању. Тито је, како је то открила др Смиља Аврамов, 1944. ишао у тајну аудијенцију код папе. Можда је са територије бивше СФРЈ ова документација нестала, али у светским архивама, у то сам убеђен, постоји.У Лондону, рецимо у Јавном архиву је више од 2.000 докумената о усташкој држави и злочинима над Србима. У Архиву СССР у Москви има документа али су браћа комунисти из ФНРЈ и СССР заједно учествовала у прикривању злочина. Стаљин је после 1948.год.и разлаза са Титом то морао да објави и потпуно је нејасно зашто није. У малом Музеју холокауста у граду Аки, у Израелу, има докумената и сведочења о овим злочинима. Године 2000. у Њујорку, када је наша Међународна комисија за истину о Јасеновцу излагала везе Католичке цркве са геноцидом, устао је професор Мајкл Бернбаум из Музеја Холокауста у овом граду и изгрдио нас што ништа не радимо да се истина сазна. Наиме, ми смо тада имали податак да је око 370 католичких свештеника било директно укључено у ликвидације Срба, док је Бернбаум имао списак од 1.400 имена. Кренувши за овим списком, наша комисија је дошла до имена 1.371 католичког свештеника који је учествовао у ликвидацијама. СПЦ је спорадично учествовала у свему и тек је патријарх Иринеј пре 3 год.у филму ИРОДОВИ СИНОВИ фондације ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ рекао да је Јасеновац једино стратиште где су и свештеници једне хришћанске цркве учествовали у масакрирању жртава. Од активних свештених лица највише се овим питањем бави владика Јован Ћулибрк и за то има несебичну подршку јеврејских организација. “
-како оцењујете филм ДНЕВНИК ДИАНЕ БУДИСАВЉЕВИЋ
„оцењујем га позитивно јер је после 40 година прво остварење хрватске кинематографије о геноциду у НДХ, после Лордана Зафрановића и филма ОКУПАЦИЈА У 26 СЛИКА који је идаље фулм са најверније описаним сценама усташких крволочних пирова над српским становништвом“