О масовним погубљењима у логорима Независне Државе Хрватске, као и о самим логорима, као категорији, дуго се ћутало. Разлог томе је “братство и јединство” које је Србе врло скупо коштало и тада али и годинама касније, у рату који се на овим просторима водио током деведесетих година прошлог века. Концентрациони логори су изум Другог светског рата, а њихова најбруталнија форма примењена је у Независној Држави Хрватској.
Како изгледа смрт у концентрационом логору? На који начин и колико дуго су ови осуђеници на смрт заправо умирали? На ово питање смо одговор потражили од доктора медицине, нашег еминентног хирурга, примаријуса, проф др. Алека Ј Рачића, аутора књига о последицама НАТО бомбардовања и покретача Иницијативе за изградњу спомен обележја жртвама Јасеновца, код куле Небојша. Са њим смо разговарали о неколико начина убијања жртава од стране усташа, као и о случајевима када егзекуција није извршена до краја.
Дакле, како би сте Ви дефинисали Јасеновац?
проф др. Алек Ј Рачић:: Јаеновац је једно велико стратиште. Можда и најстрашније од свих стратишта тога времена. Према речима патријарха Иринеја “Јасеновац је једино стратиште на коме су и свештеници учествовали у клању жртава.. Нигде сем у Јасеновцу нису забележени случајеви да је неки свештеник, било које конфесије, учествовао у клању жртава. Прича се да су касније они који су учествовали у злочинима (клањима рашчињени (Мирослав Филишовић “Мајсторовић” – фра Сотона, и многи други), али ми о томе немамо поузданих података.Имамо само податке о томе да је велики број католичких свештениа у клањима учествовао ” Ја лично, у својој Иницијативи за подизање спомен обележја код Небојшине куле и свим својим другим иницијативама взаним за Јасеновац, изричито инсистирам да се ова изјава патријарха Иринеја цитира.
Како то заправо изгледа? Како заправо изгледа смрт уколико погубљење није довршено? На пример, како и колико умире неко ко је жив бачен у јаму?
проф др. Алек Ј Рачић: Што се тиче самих жртава методе су различите. Знам да је Гидеон Грајф описао 57 начина убијања али Јасеновац је био специфичан по клању и другим звествима почињеним хладним оружјем. У неким другим крајевима, геноцидни злочини усташа били су специфични по убацивању жртава у дубоке јаме (такозване “безданице”). Дакле, када се жива жртва убаци у такву дубоку јаму, она доле умире. Опште је познато да људско тело глад и жеђ може издржати само одређени временски период, после чега долази до смрти. Међутим, по неколико стотина људи су одједном убацивани у те и такве јаме. Они који падну први, највероватније умру на лицу места, од удараца о тупе предмете. Даље, има и оних који доживе тешке повреде, али не умру на лицу места, тј одмах. Они у највећим мукама умиру од задобијених повреда. Има и оних који бивају бачени преко лешева, као и оних који смрт чекају у донекле здравом стању, неповређени и потпуно свесни да из дубоке рупе тј јаме не могу да изађу ни на који начин. Можемо жаргонски рећи да су “најбоље прошли” они који би при паду у јаму умрли на лицу места од самог пада. Они који нису умрли али задобију неке теже преломе и повреде, умиру у најгорим мукама јер долази до погоршања њихове иницијалне повреде, до брзо напредујућих инфекција које се још и погоршавају у самој унутрашњости јаме. Овде говоримо у највећем броју случајева о стањима сепсе.
Такође има и оних који су бачени преко тела или су остали неповређени. Они до смрти преживљавају хранећи се посмртним остацима оних до којих успеју да дођу. То је једини начин да се преживи дужи период. Они који због схватања нису моли да се хране остацима других преминулих људских бића, умирали су на мучан начин изузетно полако од глади и жеђи. Ми немамо прецизне податке како и колико људи је из јама успело да преживи. Усташе јесу рачунале на појаву канибализма, чак су на неким местима као што је на пример Јадовно (поред Јасеновца, за који се овај податак поуздано зна) присиљавали Србе и Јевреје да једу једни друге, односно да једу месо једни других.
Ево Вам пример: у јаму убаците стотину људи. Оних последњих десет или двадесет не доживе никакву повреду., а бачени су преко мртвих тела, на дубину од две стотине метара са које никако не могу да изађу на површину. Врло је вероватно да се догађао канибализам, како сам већ рекао, али кости су ископаване после неколико деценија од догађаја. Зато ми те податке данас немамао. Како нема остатака меког ткива, никако не можемо утврдити да ли ту постоји људски угриз или не. У дубоким јамама има и многих гмизаваца попут змија, тако да су људи умирали и од змијских уједа, јер јама ни у ком случају није стерилан изолован простор огрничен од остатка живог света. Најбоље је било умрети одмах, а о смрти оних који су пали преко мртвих тела а преживели још неко време, можемо само нагађати.
Једно од суштинских обележја логора у НДХ било је убиство хладним оружјем, односно клање. Каква је смрт жртве која није на овај начин усмрћена у потпуности?
проф др. Алек Ј Рачић:: Када говоримо о Јасеновцу и другим стратиштима, не можемо заобићи наменски прављена оружја за масовно клање. Ту говоримо о србосеку, ножу израђеном наменски за брже клање. Овде је присутан и сатанизам, односно изругивање Господу тиме што се одвајају тј одсецају делови теле жртве. Веза са Ватиканом и католичким свештеницима огледа се у чињеници да су идентичне методе примењиване од стране Инквизиције према особама обележеним као јеретицима. У овим сатанистичким ритуалима су учествовали и католички свештенци што је апсолутно непобитно.
Шта можете рећи о кувању живих људи и изради сапуна од њихових тела?
проф др. Алек Ј Рачић:: То је још један пример сатанизма. Дакле, кување живих људи у котловима је алузија на “ватре Пакла” и сатанска природа ових ритуала је сасвим јасна. Кувани су живи људи и од њих је сапун прављен. Овде се они суштински изједначавају са животињама, односно свињама, из чије масти се у то доба често добијао сапун. Следовања сапуна немачкој коанди долазила су из Јасеновца. Када се сазнало одакле потиче сапун са натписом “произведено у Хрватској” избио је скандал након којега је Недћева влада немачкој команди послала један допис у којем се тражи да се ови наводи провере. Тада, 1943. године, први пут је дошло до обраде података о Јасеновцу и његовим жртвама, којих је, по неким подацима, тада било око пола милиона. Немци су Хрватску (НДХ) сматрали квислиншком државом у којој нису вршили неке веће, битније контроле. Једино су у Далмацији Италијани спроводили контроле и покушавали да спрече злочине.
1943 постоји податак о сукобу немачке артиљерије и усташа под командом Јуре Францетића, где је гађана уссташка војска док је клала Србе у подрињу. О овоме у нашој историји нема помена, није обрађено на адекватан начин. Ипак, ни овај чин Немце не оправдава ни у ком случају, због њихових злочина у Крагујевцу и Краљеву.
И на крају како изгледа смрт човека над којим клање није довршено?
проф др. Алек Ј Рачић:: То је ужасна смрт. Болови жртве су несносни. Приликом клања пресецају се каротидне артерије или главна вена па долази до искрварења. Међутим, док до искрварења не дође, жртва уумире у најстрашнијим мукама, уз несносне болове. Жртва сама гледа како губи крв у пределу врата и практично сви који су на тај начин убијени, једва су чекали да наступи смрт, да “испусте душу”.
У овом интервјуу су обрађени неки од најчешћих начина смрти у концентрационим логорима. То су начини о којима говоре ретки преживели сведоци. Наравно, начина убијања је било много више, о чему ће бити речи у неким наредним чланцима.
Фејсбук коментари