Срби и Римско Царство
Устанак, који данас није толико познат, у античко време је био важнији и познатији од Спартаковог. Први пут, после Ханибаловог похода, сам град Рим се уплашио за свој опстанак. Устанак су предводили Трибали, на челу са Батоном из племена Десијата, његов имењак и Пинес, скитски поглавица. За кратко време окупили су војску од преко 100.000 ратника, са главним штабом у Срему
Трајан
У другој половини првог века, за време владавине императора Доменцијана, сарматска племена (највероватније Aнта), у снажном продору ка унутрашњости Србије, разбила су легије под заповедништвом Aција Сабина и Фукса. На њиховом челу био је цар Диковал, коме је император Трајан плаћао данак. Диковал је тријумфовао над Империјом – Децабелус, Traianus Ceaser victo – али на кратко, јер је понижени император, како сведочи Плиније, спремао велики поход на Дакију, преко Паноније. Плиније каже: „Срби су народ који никада и ни од кога нису били побеђени, до Трајана“.
Ступивши на тле данашње Србије, Рим се, како је речено, сукобљавао са келтским Скордисцима, Трибалима (Тривали) односно, племенским групацијама Скита, Трачана, Трако-Скита и остацима Синга, пре но што ће на ове просторе доћи (вратити се) Сармати. Да је у питању био српски етнос сведоче Зонара и Халкохондил; Зонара, у Рукопису Волоколоманског манастира, каже: „Тројан…воинствова же на Даки, сирјеч на Србље, начелник же српски Диковил…“, а Халкохондил: „Србаљи или Тривали су највећи и најстарији народ од свију народа на земљи“, тврдећи, „да су сва данашња словенска племена један једини народ, у ког су једни обичаји и један језик, да су најстарији на свету од свију народа и да је највећи народ на свету српски“. (Chalcocondylas Histor. Byzant, 1.1,14 ).
Дион Касије (Appian, De bello civil, II, III), истиче да је римски војсковођа Крас, 29. г. пре н. е, у великом походу преко Марице и Дунава, похарао ондашњу Србију, сукобивши се, поред осталих, са немачким племенима Бастарана. У овим борбама највише су страдала трибалска племена Дентелета (Dentheletes), чијим заробљеним борцима је Крас исекао руке. Страдала су и племена Серба („Serbi, vet Serdi, et Mardi vel Smerdi„), која су живела у градовима: Јахорини (Jamphorina), Медину и Белој зори (Bylazora). Њихов краљ Медар, Medocus, је погубљен. Касије сведочи да је Римљанин Марко Примус осуђен због пљачке и грабежа. Потоња злочинства Клаудија Маркела довела су до тога да се удруже племена Сармата и Скита и, под заповедништвом тројице поглавица, угрозиће римску империју.
Устанак који су предводили Трибали
Устанак, који данас није толико познат, у античко време је био важнији и познатији од Спартаковог. Први пут, после Ханибаловог похода, сам град Рим се уплашио за свој опстанак. Устанак су предводили Трибали, на челу са Батоном из племена Десијата, његов имењак и Пинес, скитски поглавица. За кратко време окупили су војску од преко 100.000 ратника, са главним штабом у Срему. У пограничним областима, побили су све римске војнике, спаливши њихове гарнизоне. Читава провинција Илирик била је ослобођена. Нешто мало преживелих Римљана са страхом је причало о „Панонцима“ тј. Трибалима, јер су ови за застрашивање примењивали сурова погубљења – заробљенике су живе пекли на ражњу. Због тога се дуго времена ниједна легија није усудила да уђе у сремску област. Устанак је почео 6. г. и, до тада свемоћни Скордисци из источног Срема, прелазе на страну Империје. Келтски вазали, племена Синга, Скита и Трако-Скита крећу ратном стазом; дотадашњу вишевековну мирољубивост замењују огњем и мачем.
Светоније, говорећи о Тиберију, каже: „Страх и ужас био је у Риму, од ужасног и страшног оружања, јер је грубо умножавана сва војска; позвани су сви ислужени војници и, нарушено је било и само најсветије право Римљана узимати у војску и само робље, које је под Германиком отправљено Тиберију у помоћ“. Сам император Aвгуст, да би смањио народно очајање, заповедио је да се у Риму приреде игре и одрже молитве у част и славу римског оружја.
За то време, Батон је опседао Сирмијум, у којем се нашло неколико војних одреда, углавном помоћних. Сирмијумски легионари су против устаника организовали успешну одбрану, док су око града Трибали палили римска имања, пљачкајући их. Ускоро је из Мезије пристигло појачање римским браниоцима, предвиђено четворицом великих војсковођа, међу којима се истицао чувени Aуло Цецина Север. У његовој пратњи су били Месала Корвин, Марко Плаутије Силван и Јуније Блес. У жестокој борби на Никиначком пољу, победу су однели Римљани и тако смањили притисак на опседнути Сирмијум. Међутим, то није смањило невоље јер је Батон, од племена Десидијата, добио велику помоћ да је могао без проблема да настави са опсадом сирмијумских зидина. Римљани су у помоћ позвали вазалног трачког краља Реметалка, који је повео неколико хиљада коњаника, вршећи велики притисак на Трибале.
Чувено римско дипломатско лукавством
Цецина Север се тада послужио надалеко чувеним римским дипломатским лукавством; у главни штаб другог Батона послао је своје поверенике који су, обећањима и лепим речима, превели Батона на римску страну. Он је извршио акт издаје и у тајности је, са групом одабраних, прешао на римску страну – остале људе је оставио Цецини Северу на немилост. Штаб овог Батона се налазио код, данас очуване, земљане капије на Фрушкој гори, поред села Лежимира. Север је неке, од ових Трибала, распео на крстове дуж пута, од Сирмијума ка граду Бонанија Малата, данашњи Баноштор.
Ово је био страховит ударац за све устанике и вођа Батон је имао само један циљ – казнити имењака – издајника. У борби, недалеко од Сирмијума, овај је преваром ухваћен и сурово кажњен. Тада долази и други тежак ударац за Трибале: Пинес, вођа Скита, је заробљен и прибијен на крст. Његово мртво тело устаници су скинули и спалили уз све почасти недалеко од лежимирске капије. Надолазећи догађаји нису ишли на руку побуњеника.
Извор:
Миодраг Милановић
Повезано:
1 thought on “Срби и Римско Царство”