Заборављени србски кнез Борна
Србски кнез, заорављен зарад „братства и јединства“. Склопио савез са франачком државом и са својом војском послат да
угуши устанак кнеза Људевита Посавског у Славонији.
Занимљиво је како је, пише Ајнхард, Људевит побегао код Срба, који држе
&qуот;велики део провинције Далмације&qуот;.
Њега је тамо &qуот;међу Србима&qуот; убио Борнин ујак, дакле Србин, из чега се изводи
закључак да је Борнина мајка Српкиња, што је још један доказ кнежевог
етничког порекла.
Једно од највећих аномалија југословенске историографије јесте олако
&qуот;предавање&qуот; српских националних хероја у неки други етнички корпус. Тако је
Србија, поред разних краљева и витезова, остала и без Борне.
Борна је био српски кнез Гудушчана и Тимочана, а од 818. кнез &qуот;Далмације и
Либурније&qуот;. Први пут се помиње у &qуот;Геста Францорум&qуот; илити &qуот;Франачким аналима&qуот;,
средњовековном извору из 9. века писца Ајнхарда.
Године 818, бележећи како су два словенска посланства ступила пред цара
Лудовика ИИ жалећи се на Бугаре, он у наставку износи да су то били &qуот;посланици
Браничеваца и Борне, кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно из
заједнице с Бугарима отпали и у наше крајеве прешли&qуот;.
Борна је склопио савез са франачком државом и са својом војском послат да
угуши устанак кнеза Људевита Посавског у Славонији. Након неуспешне
жалбе Лују 818. године, а на подстицај Романијума (&qуот;Византије&qуот;), Људевит је
подигао устанак против франачке власти. Иако су му се придружили Словенци и
Тимочани, Борна то није учинио, зато што му је била потребна франачка заштита у
односу на Романијум.
У сукобу с Људевитом на Kупи 819., Гачани су напустили Борну, променили
страну и придружили се Људевиту. Борна је извукао живу главу само захваљујући
својој личној стражи. Побуну Гачана против Борне водио је Људевитов таст
Драгомуж.
Но, на повратку из битке, Борна је поново успео да покори Гачане и да учврсти
власт. Способни кнез Борна убрзо постаје господар у северној Далмацији и
Либурнији (у историографији погрешно називано &qуот;приморској Хрватској&qуот;). Године
818, пре избијања устанка, он је код Ајнхарда записан само као кнез
Гудушчана и Тимочана.
Већ идуће године, кад је водио на Kупи велику битку с Људевитом, био је већ
&qуот;дукс Далматиа&qуот;. У трећој години устанка (821.) Борна постаје кнез целе
далматинско-либурнске области.
Из градације ових титула, може се извући закључак: да су Франци Борни, као
награду и помоћ, давали све већу власт, на све већој територији, док му најзад
нису дали и кнежевски положај.
Занимљиво је како је, пише Ајнхард, Људевит побегао код Срба, који држе велики
део провинције Далмације. Њега је тамо &qуот;међу Србима&qуот; убио Борнин ујак,
дакле Србин, из чега се изводи закључак да је Борнина мајка Српкиња, што је
још један доказ кнежевог етничког порекла.
Борна је умро 821. године, а за његовог наследника постављен је његов
синовац Владислав.
Фејсбук коментари