Симболи балканских народа данас
Недавна историја Балкана била је веома турбулентна и управо из тог разлога још увек постоји доста конфликата, односно „зле крви“ међу суседним земљама, као и међу припадницима балканских народа. Да би се дефинисале јасне границе између „нас и њих“, употреба националних симбола је постала учесталија и приметнија него икада раније. И на тај начин одређени симбол који је понос једног човека постао је увреда за другога.
Али не желим да дискутујем о недавним догађајима, јер је то одвно „испричана прича“ која је довела до бројних тензија иако су ратови на Балкану завршени пре више од 10 година. Ипак, вреди погледати неколико најпопуларнијих симбола, њихово значење и порекло.
Застава са симболом шаховнице
Застава са симболом шаховнице је уобичајени симбол на европским краљевским амблемима. У литератури везаним за хералдику, Хрватска обично наводи као први пример. Такође је популаран мотив на краљевским ознакама Пољске и Чешке Републике – региона где је некад постојала Бела Хрватска.
Многе, ако не и све средњовековне династије Западне Европе такође су имале заставу са одређеним грбом. Међутим, ниједан од тих грбова није достигао статус националног симбола, као у случају Хрватске, Пољске и Чешке.
Током ренесансе, подови украшени мозаицима постали су модни тренд на краљевским дворовима од Париза до Рима. Ове традиције очуване су у савременим масонским храмовима.
Персијско порекло заставе са симболом шаховнице
У хералдици, овај симбол је познат као „шах“, односно (на хрватском језику ) „шаховница“. Обе речи су везане за шах, игру чије древно порекло упућује на простор између Индије и Перзије.
Заиста, овај симбол се појављује на скоро свим древним перзијским артефакатима. Чак и данас, ова традиција живи, у облику традиционалног шала – Кефија. Овакав шал се појављује у комбинацији црно-белих или црвених и белих боја. То је национални симбол за многе земље Блиског истока. Али древна турска племена такође су познавала овај симбол.
Из очигледног разлога, постоји теорија да је шаховница као симбол стигла у Европу са различитим племенима која су се досељавала на овај простор, путем контакта са староседеоцима Балкана. Према хрватској легенди, црвена боја представља југ (модерна, савремена Хрватска), а бела симболизује Запад (Бела Хрватска) – скитску ознаку кардиналних праваца.
Али истина је да овај симбол престаје да буде актуелан и да се користи у Бронзаном добу. Видимо га и на неолитским структурама Сардиније (Томба дела Скачиера) и на Малти, као ознаку за неколико места. Изгледа да је коришћен чак и у Кини у неолитском периоду.
Значење заставе са мотивом шаховнице
Очигледно тумачење је да дуалитет, на неки начин,представља „проверени“ образац. Имати га на краљевском грбу, стога би значило доминацију над видљивим и невидљивим, материјалним и духовним, простором и временом. Ова идеја је још више наглашена када се шета над њом, као у случају ренесансне Европе. На тај начин, појединац стоји изнад дуалног света, и стога је једнак Креатору свемира, ни мање ни више. Али то је запад.
Шаховница са истока – Поленг и Кефи
Старија употреба овог симбола долази са истока. Наиме, тканине сличне Кефију су национални симбол државе Бали. Као и Кефи, они су црно-бели или црвено-бели. Домаћини их зову „поленг“ (двоструко). Конотација дуалитета и даље је веома присутна. Али, примарна сврха поленг-а је, чини се, заштита од духова, или обележавање светог простора. Поленги се обично омотају око тела док се моле, или око светих статуа и других предмета.
Може се претпоставити да су сличности између Кеија и Поленга резултат и последица неке древне трговачке руте. Међутим, овакав приступ и даље не би могао у потпуности да објасни зашто постоје древне фигуре и артефакти који су обавијени симболом шаховске табле (шаховнице) по целој Средњој Америци.
На крају, колико је у историји познато, у најмању руку од неолита, за овај симбол се користе комбинације боја: црно-бело или црвено-бело. Његова сврха је очигледно била заштитна и овај симбол је стога сматран светим.
Оцило, односно „Српски крст“
Оцило је национални симбол Србије, србске државе и цркве. Традиција датира из 12. или 13. века, бар онолико колико је познато у већини извора али поједини историјски извори упућују на то да је оцило стари србски симбол, још из предхришћанских, паганских времена. У прилог овој теорији говоре и статуе и прикази појединх старосрбских божанстава, на којима се симбол оцила може јасно видети. Овај симбол се такође налазио на грбу династије Палеолога, познате средњевековне династије. Очигледно је да је крст окружен са четири слова С скраћеница за: „Басилеус Басилеон, Басилеуон Басилеуонтон“, што значи „Цар царева царује царством“.
У Србији симболи око крста изгледају као ћирилично слово „С“ (Ц). Национални мото Србије према ставу већине гласи: „Само Слога Србина Спашава“ или „Само Јединство спасана Србе“.
Порекло Оцила
Династија Палеолога није измислила овај симбол. Могли су да га позајмљују од Словена односно Срба, о чему сведочи древна грнчарија. Међутим, најстарији доказ долази из неолитске културе Винче, чији је епицентар био у данашњој Србији! Занимљиво је да је овај симбол приказан на статуи чуварске капије у Дрездену у Немачкој. Пре него што су се асимилирају у Немачку, ово подручје су насељавали Срби, који сада имају статус мањине.
Такође, баш као у случају хрватских дама, можемо видети овај симбол у читавом древном свету, укључујући Средњу Америку. Неколико примера потичу чак и из Перуа.
Значење Оцила као симбола
Још један, блиско повезани симбол је крст са четири тачке. Овај симбол је далеко чешћи и појављује се на сва четири угла света, од најстаријих времена.
Једна популарна теорија наводи да је „тачкасти крст“ соларни симбол, а да је онај са „полумесецом“ лунарни. Ово би могло бити тачно. Постоје четири кључна догађаја везана за кретање Сунца – солстице и равнодневнице. У случају Месеца, постоје четири недеље, у којима полумјесец мења смер, прилично сличан оциловом знаку.
Заиста, први календар јесу били лунарни. На српском језику реч за месец, у смислу периода од 30 дана, у календару, је иста као и за „месец“ у смислу небеског тела или симбола. То је реликт из времена када су месеци мерени фазама Месеца.
Међутим, вероватно би било погрешно претпоставити да је једина сврха овог симбола то да означава месец дана. Ту је дефинитивно постојао одређени елемент светости, везан за Матриархат и богињу, али веома је тешко прецизирати шта је тачно у питању, јер је симбол без сумње неолитски.
Двоглави орао
На крају ту је и симбол двоглавог орла – такође један од традиционалних симбола Срба. У хералдици, овај симбол би требало да представља царство. Најстарији доказ његове овакве употребе долази са древног Блиског Истока и култура попут Хетита и Митана.
Више од две хиљаде година касније, овај симбол обновљен је око 10. века. Почео је да представља империју односно да се користи као царски симбол. Отприлике у исто време, између 12. и 14. века, постао је национални симбол Србије, Бугарске, Русије, Немачке, Аустрије и бројних других земаља.
Порекло двоглавог орла
На недавно завршеном светском фудбалском првенству у Русији, два албанска играча провоцирала су српски тим док су славили своје голове показујући рукама симболе двоглавог орла, направљене длановима. Пошто двоглави орао представља национални симболвећег броја земаља, укључујући и саму Русију, па стога није претерано тврдити да је већина публике тог дана једноставно видела свој национални симбол.
Али помињем овај догађај из још једног разлога. Ови покрети руку у Индији су познати као мудри односно, као симбол мудрости. А једна од ових мудра је Гаруда мудра. Изгледа баш као гест о коме се још увек много прича и који је подигао велику прашину. Међутим, његова употреба у Индији има за циљ да „негује истрајност, посвећеност, дисциплину и балансира енергију“.
Значење двоглавог орла
Гаруда, орао, спомиње се у најстаријем Веди. Овај период вероватно претходи једној од цивилизација, Хетитима или Митанима. Међутим, мора се истаћи чињеница да су Митани били индоевропски говорници, а најстарији облик санскрита забележен је у њиховим натписима.
Пре него што је постао империјални симбол, двоглави орао је вероватно био астрономски знак – сазвежђе Аквиле. У то доба, ово сазвежђе означава јесењу равнодневицу – период у коме ће почети кишна сезона. Не треба пуно маште да се види зашто би то био важан симбол за оне цивилизације које су живеле у областима лишеним воде.
Али овде је присутна још једна занимљива чињеница. Двоглави орлови постојали су чак и у старој култури Средње Америке. На овом простору симбол двоглавог орла познат је као „громови“. Међутим, за Монтезуму, двоглави орао је очигледно био део краљевске ознаке. Његова застава чак је изгледала слично заставама данашњих земаља које у себи садрже симбол двоглавг орла. Управо једна од таквих земаља је и наша – Србија. Такође, обратите пажњу на симболе Сунца и Месеца на мајском орлу (равнодневница, равнотежа енергија), као и на крсту са тачкама Митанија.
Дакле видели смо и анализирали порекло три најчешћа национална симбола јужних Словена и њихових суседа. Без икакве сумње, сва три симбола датирају из периода Неолита, а за наше претке ови симболи су били свети. Међутим, ако искључимо могућност комуникације наших предака Словена, са Средњом Америком на обронцима океана, онда се њихова старост, односно процена старости креће барем до времена Мезолита. То је био последњи могући тренутак када смо се могли повезати са територијом на којој се данасналазе Америке (Северна и Јужна) и то преко Беринговог мореуза.
Све наведено на крају нас доводи до закључка да су ови симболи још једном очишћени од прљавих слојева политике и да они и даље имају моћ да „осветле“ односно разјасне неке важне догађаје из прошлости наше цивилизације.
На самом крају могу само рећи: „Лепота је у очима онога ко гледа“.
Чланак је превод са енглеског, оригиналан чланак можете погледати ОВДЕ
Фејсбук коментари