У време српског цара Радимира II Свевладовића десио се велики напад Авара на Србију, 639. године. Бројна аварска војска упала је у Србију и похарала њене српске покрајине : Далмацију, Истру, Мезију, Дарданију, Рашку и Превалу. Авари су освојили српску тврђаву Клис у српској Далмацији, а затим су до темеља разорили српски град Епидаур, док је српски Солин претрпео оштећења, 640. године. Уочи аварског напада, Србија је била у великом нереду, буктали су сукоби између Срба хришћана и Срба пагана. Српски цар Радимир II је нестао 639. године, а његов наследник, чије име није забележено у историјским изворима, погинуо је приликом аварског освајања српског Солина 640. године. Један други, истовремено и последњи племић из српске династије Свевладовића, покушао је да васпостави царску власт у Скадру, али у томе није имао много успеха.
Авари су били хунски номадски народ (вероватно помешани са неким племенима српско-руског порекла) из централне Азије. Са Аварима је први успоставио везе ромејски цар Јустинијан 558. године, на уобичајен начин тражећи савезнике за рат против Србије, која је била практично ван царске контроле. Те године је склопљен савез између Ромејског царства и Авара, који су тада били у централној Азији. Аварски изасланик по имену Кондих посетио је Цариград, а затим је спатар Валентин посетио аварског хагана. Десет година касније, Авари су били у Бесарабији и као савезници Ромејског царства, напали су Србе и српске савезнике у Подунављу.Кардинал Станислав Сестренцевич-Богуш има добар увид о кретању Авара. Он каже да су се Авари називали Согори (Les Sogors furent connus en Europe sous le nom d’Avares) и да су се поделили у два табора, од којих је један прешао реку Кубан и населио се у подножју Кавказа близу Каспијског мора. Други део је кренуо у Европу 559. године, према договору са царем Јустинијаном. Ушли су у Европу 562. године, где су познати под именом Авара. Следеће године су побили поклисаре српског племена Анта и напали Србе између Дунава и Карпата. Сестренцевич-Богуш истиче да су ромејски цареви подржавали Аваре против Словена (Срба), које су сматрали великим непријатељима.
Имајући ово у виду, поставља се питање правог имена Авара. Ако су се већ звали Согори, како су добили име Авари? Постоји само једно логично објашњење, а то је да су име Авари добили по Хрватима, који су били у њиховом саставу. Код Хрвата реч шогор обележава родбинску везу (шурак). У рату између Ромеја и Срба из Дачке Србије, 578-579. године, Авари учествују у борбама на страни Ромеја. А кад је тај рат завршен српском победом, дачки Срби су прешли дунав и похарали целу Тракију и Грчку. Затим су Авари 592. напали Србију, а несумњиво је да су то учинили на позив Цариграда. Политика Ромејског царства је била да све полудивље номадске ратничке хорде упућује у нападе на Србе и на пљачку српских земаља, чиме су слабили позицију српске аутономије у Царству. И у том нападу су били тако жестоко потучени, да је њихов хаган морао да се спасава бекством преко Дунава.
Ромејско царство није исплаћивало редовно уговорену плату аварским војницима, па су се они зато бунили и пљачкали и ромејску територију. Па и поред штете од аварске пљачке, Ромеји су сматрали да је за њих много корисније да држе Аваре, стално спремне на ратне походе ради пљачке. То се показало сврсисходним када је Ромејско царство напало Дачку Србију 594. године. Чим је ромејска војска прешла Дунав, огромна аварска хорда се одмах придружила њој, па су удруженим снагама победили српског војводу Адрагаста и заробили српског кнеза Мужока на српској реци Јаломици.
Следеће године нападачи су поражени и протерани из дачке Србије. Авари потом упадају у Јадранску Србију и разарају српски град Велику, који се налазио близу српске реке Саве, северозападно од српске Бања Луке. Једна српска војска је стигла Аваре код поменутог града, потукла их отела им сав плен и протерала их из Србије. У новом рату између Ромејског царства и Дачке Србије, 602. године, Авари нису учествовали (вероватно се нису опоравили од претходних пораза) па су Ромеји били тешко поражени. Незадовољна ромејска војска се побунила и убила цара Маврикија. Авари се поново буне против свог послодавца 619. године, па им Царство поново даје плату и обећава да ће им признати као њихов посед целу Панонију, ако је освоје. То је био отворен позив Аварима да нападну панонске Србе који тада нису располагали знатнијом војном силом. Авари су и тај налог извршили, као и све друге, цела аварска хорда се сручила у панонску равницу и готово је целу заузела.
Ромејски цар Ираклије имао је рат са Персијом 614. године и за тај рат је затражио војску од Авара. Дали су му војску и признали га за господара. Аварска пљачка и злочини убрзо натераше на побуну Србе из српске Моравске, под вођством Сама, 623. године. Самов устанак је успео, протерао је Аваре на југ Паноније и створио једну велику краљевину. Авари су се задржали у јужној Панонији све док нису ојачали, па су 639. године поново упали у Србију. И тај напад Авари су предузели у споразуму са Ромејским царством, по налогу цара Ираклија.
Хрвати, који су били заједно са Аварима, тражили су од цара Ираклија неку земљу да се населе 639. године. Постигнут је договор између цара и Хрвата. Како се може закључити, тај договор су Хрвати постигли у своје име и у име Авара. Цар им је обећао да ће им признати сву земљу у Србији коју освоје. Помиње се некаква заповест (Простаксис, Ордо) коју је цар дао Аварима за напад на Србију. Помиње се такође и некаква наредба (Калеусис, Јусио), којом је цар признао Аварима право на све освојене земље у Србији. Прико де Сент-Мари каже да су Хрвати пореклом са предела између извора Дњестра и Прута. Хрвати су добили ово одобрење од цара, под условом да му плаћају годишњи данак. Приликом упада у Србију, поштовали су градове и острва који су се изјаснили за цара. Хрвати су били део Авара, али није јасно да ли су они прави Авари, или су неко непознато племе, које су Авари успут покупили. Хрватско име има исти корен као и аварско. Облик имена Авари добили смо преко Грка, а добро је познато да су Грци представљали страна имена и подешавали их према своме језику. И код Грка се помиње више облика тог имена као Арварати, Харуати и Харварати.
Ромеји су били обавештени о лошем стању у Србији, јер су баш они, преко цркве, изазивали сукобе између хришћана и пагана, а затим су се појављивали као заштитници хришћана. После упада Авара у Србију, ромејска морнарица је напала српске приморске градове, тако да су 640. године истовремено Авари нападали са копна, а Ромеји са мора. Два српска града која су пружала најјачи отпор, Солин и Епидаур, после освајања су опљачкали, а остале приморске градове запосели су Ромеји.
Србију је посебно тешко погодило пустошење српског града Солина, јер је тај град тада био престоница земље и седиште Српске Архиепископије. Ромејско царство је желело да уништи ту Српску Архиепископију, а за Аваре је она била привлачна само толико колико су могли да опљачкају њене храмове. Разарање античког српског града Солина, седишта српских владара и цркве, дело је Ромејског царства, које се притом послужило и аварском руком.
У тим тешким данима по српски народ у Србији, појављује се српски војвода Звонимир, од цркве проглашен – Светимир. Он је предузео офанзиву против Авара 640. године и протерао их из српских земаља Босне, Мезије, Дарданије, Рашке, Дукље и потпуно их поразио у српској Далмацији 641. године, како пише Ђанантонио Боман: ,,Serbgli con la scorta di Zvonimiro, ovvero Svetimiro, lor Capitano avanzarono il furor della lor armi nei paesi appartenenti ai Re della Prevalis, e s’impadroniscono della Bosnia della Moesia della Dardania e della medesima Prevalis dopo averne ucciso il lor Re naturale, di cui Diocleate storico non n’assegna il Nome. Il medesimo autoremettendovi Zvonimiro nelle linea dei Re Slavi, e nulla ne dice du questro cangiamento di governo“. Питање обрачуна са Аварима и њиховог протеривања из Србије такође, далеко опширније, уз разматрање навода Дукљанинове хронике и марулићевог превода, разматра и студиозни Данијеле Фарлати.
После победе над Аварима, војвода Светимир се крунише за српског цара у Скадру, јер је Солин био оштећен и тако оснива нову српску династију – Светимировића. О томе пише Ђанантонио Боман : ,,L’acquisto fatto di tutta la Servia ossia Serbglia, gli diede il titolo di Re de’ Serbgli, unitamente a quello di Re della Prevalis“. Светимирова српска држава је била просторно мања од државе Свевладовића, јер су се Авари одржали у западној Панонији, тачније у данашњој загорској Хрватској и Словенији. У српској Далмацији су се Авари били настанили око српских градова Сиња и Врлике, а после њиховог пораза ту је остао тек део тог становништва (2-3000 душа). Они су се још населили око српских градова Нина и Обровца. Обровац је по њима добио име, пошто су их Срби називали Обрима. Тај део Авара који је остао у Србији, познат је у 9. веку под именом Хрвати.
Србин католик Андрија Качић-Миошић је 1756. године објавио дело ,,Разговор угодни народа словинског“ (друго издање 1759), а током наредних век и по, ово дело је доживело више од 20 издања од стране различитих издавача из Венеције, Беча, српског Задра итд. (према расположивим подацима, до 1999. године је изашло 57 издања). Он је био фрањевачки калуђер из манастира у Заострогу, али и предавач на богословском училишту у српском Шибенику, што значи да је у римокатоличкој цркви имао угледан статус, а овако велики број издања књиге потврђује тај углед. Сасвим логично, тврдње из овог дела морају бити озбиљно разматране. Ово истичемо, јер ћемо сада анализирати један пасус из овог дела.
За 639. годину Андрија Качић-Миошић пише (текст усклађен са данашњим српским језиком и правописом) : ,,На 639. Дођоше Хрвати од горе Бабине, и истеравши старе пребиваоце Словинце, хрватску населише земљу; а прозваше се Хрвати од бана Хрвата именом, који њима владаше“. Упоређивањем више доступних издања овог дела, уочава се више ситних варијација у писању имена народа, а старије верзије садрже и стари „илирски“ правопис, па тако у млетачком издању из 1801. године пише : ,,Dogiosce Avari od gore Babineh, i istiravsi stare pribivaocze Slovincze, Arvatsku nasellisce zemgliu; a prozvascese Arvati od Bana Arvata imenom, koji gnima vladasce“. У неким издањима стоји „дођоше Хрвати“, а у више случајева „дођоше Авари“ (у бечком издању 1836. године се ово истиче знаком узвика у загради иза „Авари“, док се у различитим издањима користи читав спектар означавања Хрвата : Рвати, Арвати, Харвати, Хорвати, Хервати.
Ипак, нема никакве сумње о суштини информације из овог дела Андрије Качић-Миошића – она јасно показује да су досељени Авари узели од тада име Хрвати. Ако сада ту чињеницу ставимо у шири описани контекст довођења Авара од стране Ромејског царства и њихово усмеравање против Србије, сасвим логично звуче и каснији историјски догађаји, а нарочито велики број њихових интерпретација. Све те касније модификације су увек водиле ка још јачем истицању значаја Хрвата.
Много више Хрвата од оних који су се настанили у српској Далмацији, дошло је у српску Панонију, на земљу између српских река Саве и Драве, 640. године, о чему Ђанантонио Боман пише : A queste condizioni furono i Croati i primi a muoversi sotto la direzione di Crobat di Cluka di Lobel di Muklov e Cofen; ed acquistarono nella Pannonia quel la terra, ch’e tra 1′ fiume Dravo ed il fiume Savo…..“. Земљиште на које су се населили припадало је Србији, али они су били у саставу аварског хаганата, који је имао центар негде у данашњој Мађарској. Пре доласка у Србију, Хрвати су били у једном делу Аварске, како пише Ђанантонио Боман : ,,Croati.. che occuparon una poryion dell’ Avaria“. На њиховом челу се налазила једна породица од петоро браће и две сестре, чија имена су остала забележена од историчара. Звали су се : Хорват, Клук, Мухол, Ловел и Косен. Сестре су се звале : Туга и Вуга, о чему Ђанантонио Боман пише : ,,A queste condizioni furono i Croati i primi a muoversi sotto la direyione di Crobat di Cluka di Lobel di Muklov e Cofen; ed acquistarono nella Pannonia quel la terra, ch’e tra l’ fiume Dravo ed il fiume Savo“
Доминик Мандић овако описује први помен хрватског имена у историји : ,,Hrvatsko ime prvi put se spominje na dvijema spomen-pločama na javnim zgradama u gradu Tanaisu na ušću Dona u Azovsko more, koje su bile pisane grčkim jezikom početkom III stoljeća po Kristu“. Хрвати или Хревати се у српској Далмацији први пут помињу под тим именом у време Каролинга, после 800. године. Авари у Српској царевини, то јест они који су остали у српској Далмацији, разликовали су се од Срба, својих суседа, по начину живота и по изгледу. Населили су се, углавном, по местима која су била разорена и опустошена од Авара, како се то помиње на Сплитском сабору 924. године.
Ромејски цар Ираклије је умро 641. године, а његов наследник Константин III, затражио је војну помоћ од Србије 642. године за борбу против Лангобарда (они су били српско племе) у Италији. Ово нам говори да се у Цариграду приликом промене владара мењала и политика према Србији. У сваком случају, Авари више нису били у игри. Србија се одазвала молби цара Константина и послала војску у Италију. Та војска се искрцала на обали Сипонта и опсела Лангобарде у Беневенту. У борби са Србима погинуо је лангобардски војвода од Беневента, по имену Ајон. Тада је дошао Родоалдо, син лангобардског војводе из Фриула, са својом војском у Беневенто. Уместо борбе, тражио је да разговара са Србима. Обратио им се на српском језику, који је одлично говорио, и успео је да наговори Србе да прекину ратна дејства у Италији против Лангобарда и да се врате у Србију.
Име овог лангобардског војводе и његов одлични српски језик покрећу низ питања. Његово име Родоалдо је латинизирани облик имена Родовлад. Како је он могао да одлично говори српски језик, ако тај језик није говорен у његовој кући? Одговор је лак, ако се зна да многи писци из Средњег века говоре да су Лангобарди били Словени(Срби). То значи да су Лангобарди једно српско племе из Сарматске Србије. Овај случај са војводом Родовладом говори у прилог таквих тврдњи.
Приликом разарања Солина уништена је Српска Архиепископија и све свештенство српско је побијено. Последњи архиепископ српски, који је такође убијен, звао се Тодор III, о чему пише Боман : ,,….. a succedere a Teodoro III. di questo nome ed ultimo Vescovo di Salona destruatta“. Српски Солин, који је претрпео оштећења, обновљен је у српски Сплит 647. године (практично исти град; а и име је у корену исто). Сплит је остао седиште српске цркве. На месту српског Епидаура, који је био разорен, саграђен је српски Дубровник 643. године. Та два српска града, два српска бисера, били су ремек дело српске архитектуре и уметности. Ту лепоту сведоче и дан данас. За новог српског архиепископа у српској Далмацији, постављен је Јован из Равене (650-680 године). Нови српски цар Светимир дао је српској цркви велике повластице, ослободио је плаћања пореза и помогао да се обнови и поново организује. Помогао је покрштавање својих поданика који још нису били крштени, али није дозвољавао српском свештенству да покрштавање врши насилно. Јован Равењанин је 670. године уз цареву подршку, покушао да покрсти Аваре (Хрвате), али у томе није успео. Треба рећи да је тада било још увек и Срба који нису хтели да приме хришћанство. Међу таквима су били, на пример, Неретљани, који су гледали на хришћанство као на једну туђинску верску организацију.
Уништењем старе Солинске архиепископије, уништена је и самосталност српске цркве у Далмацији. Како пише епископ Никодим Милаш, када је 593. године за српског архиепископа дошао Максим, односи између њега и папе Григорија I били су потпуно прекинути. Интервенисао је цар Маврикије и наговорио Максима да се помири са папом, па је дошло до неког помирења између њих, у Равени 599. године. У обновљеној Српској Архиепископији, новог српског архиепископа Јована Равењанина поставио је папа и ставио га под своју управу. Тако ће бити све до 732. године, када су све илирске(српске) епархије потпале под власт цариградског патријарха, како пише Милаш.
Цар Светимир је умро 671. године, а наследио га је син Будимир. Будимиру је такође Српска црква дала име Светопелек, што значи „дете светог повоја“, односно да је из светих пелена. Цар Будимир је увео нову управну поделу у Србији 711. године и увео добро организовано судство, како то пише Ђанантонио Боман : ,,II Re XI. de’ Serbgli e della Prevalis Budimiro dopo aver diviso il Regno in piu Banati onde i popoli a lui soggetti godessero dell’ amministrazione d’una retta e pronta giustizia; e dopo aver regnato anni quaranta mori…..“.
Тада је уведена подела Србије на банате и жупе. Банат је био првенствено војна област, али био је истовремено и цивилна управна јединица, на чијем челу је стајао бан[31]. Бан је понекад постављан од цара, а понекад биран од народа. Он је био највиши представник цареве власти у дотичном банату. Жупани су били цивилни чиновници, старешине жупа. И жупан је обично постављан од цара, али некад био би биран од народа и цар би га само потврђивао. Поред бана и жупана, постојале су и војводе. Војводу је бирао народ из једне или више жупа са роком од годину дана. Његова дужност је била да води војску из својих жупа у рат, на позив бана или цара. Сва ова звања су понекад била и наследна, али то је више био случај него правило. Наследна звања су била кнежевска, а кнежева је било од врло различитих важности, од малих сеоских кнежева па до владара појединих области. Судије, порезници и остали чиновници постављани су обично са роком од годину дана.
Важна је чињеница да је овом поделом Србије у време цара Будимира Светопелека Светимировића дефинисана велика жупанија Рашка, као и бановина Босна и бановина Хрватска. Наши историчари обично третирају велику жупанију Рашку као прву српску државу на Хелмском полуострву. Уз коришћење небулозне конструкције Порфирогенитовог списа ,,О управљању Царством“ у коме се излаже контроверзна прича о досељавању Срба, ово је значајан разлог за настанак опште збрке у изучавању историје преднемањићке српске државе. А нализама српских новијих историчара се владарска династија Вишеславића третира као прва српска династија и титула великог жупана се третира као главна владарска титула код Срба. То, једноставно речено, није тачно.
Рашка није никада била самостална држава, већ само део Србије, односно Илирске Србије према нашој анализи, у којој је имала истакнути статус велике жупаније, јер је била најважнија међу жупанијама Илирије/Србије. У складу са нашим анализама, име Рашка је природан назив за централни део државе. Хрватским историчарима је одговарало игнорисање овакве поделе Србије, иако је она јасно описана код попа Дукљанина, јер су тако постојање српске бановине Хрватске третирала као постојање некакве независне државе Хрвата и на тој чињеници су дограђивали своју националну историју.
Неозбиљан однос српских, а острашћен однос хрватских историчара према овом питању довешће касније до различитих тумачења титуле Стефана Немање и до прећутног брисања Србије западно од Дрине из разматрања и немањићка држава је третирана као држава настала у Рашкој. Нарочит подтрек оваквом тумачењу српске средњовековне историје долази из политике после Берлинског конгреса 1878. године, када се на различите начине систематски своди средњовековна Србија на Рашку.
Након цара Будимира Светопелека, Србијом влада његов син, српски цар Светолик од 711. до 724. године, а затим његов син Владислав (влада од 724. до 727. године), кога убрзо наслеђује његов млађи брат Томислав. Српски цар Томислав Светимировић влада од 727. до 744. године. За све време владавине ових српских царева немамо података о некаквим важнијим историјским догађајима, па се логично може претпоставити да је то време било време мира. Српски цар Томислав (или Полислав, према Диканжу) наслеђује његов син Себислав, који влада од 744. до 760. године. За време владавине српског цара Себислава, проширене су границе Србије на северу и североистоку, па је 756. године српска панонска покрајина Савија (данашња српска Славонија) била у саставу Србије и Србија се граничила на северу са Аварима, а на истоку са Бугарима, како пише Е. Прико де Сент Мари : ,,En 756, a l’epoque de l’apogee musulmane, la Savie et la Dalmatie devinrent la Servie, ayant au nord les Avares et a l’E. les Bulgares“[35]. У то време Бугари су се налазили на доњем Дунаву, на простору северно од српске Старе Планине.
У Ромејском царству је у то време владао цар Константин Копроним, који је својим иконоборачким сабором од 754. године створио огромни неред у Цркви. Последице тог верског нереда осећале су се и у Србији, пошто је Црква у Србији била тада под управом цариградског патријарха. На западу се римски архиепископ проглашава и за земаљског владара 756. године, коме фрушки краљ Пипин поклања на управу делове Италије. У то време је и на Истоку и на Западу хришћанска Црква била удаљена од своје стварне намене и коришћена у чисто политичке сврхе. Римски архиепископ, под надимком – Папа, настоји да буде нови римски император, а у Ромејском царству Црква је сведена на обично оруђе политике цариградског Двора. И једни и други били су према Србима подједнако непријатељски настројени. Српски цар Себислав је 760. године поделио Србију на два управна дела и дао свакоме од синова по једну половину српске државе на управу. Старији син, Расбин, који је владао од 760. до 768. године, добио је на управу јужне крајеве Србије, од Истре до Македоније. Његов млађи брат, Владимир (владао од 760. до 781. године) добио је на управу северне крајеве Србије : Славонију, Влашку, Рашку и Босну[36]. О територији којом влада српски цар Владимир, Ђанантонио Боман пише : ,,A Vladimiro totta la parte mediterranea che comprendeva la Slavonia, la Valachia, la Rascia e la Bosna“[37]. Српски цар Владимир је, после смрти свога брата Расбина, објединио северну и јужну Србију. Наследио га је његов син Карамир (781-789)[38]. У време владавине српског цара Карамира, почињу сукоби између Фрушке (Франачке) и Србије.
Фрушки краљ Карло Велики настоји да придобије пограничне великаше у Србији, нудећи им врло велике привилегије ако се одвоје од свога владара и постану његови вазали. Поред тих примамљивих понуда, Карло Велики је довео и велике војне снаге на границу Србије. Три српска западна баната су била угрожена од Фруга : Истра, Јаподија и банат Лика и Крбава. Српски цар Карамир је дошао са својом српском војском у ове западне српске банате. Вођене су некакве борбе у пограничном пределу Србије, али ми о тим борбама немамо опширнијих података. Једино је познато да је српски цар Карамир био рањен и да је од последица тих рана умро 789. године, као и то, да Карло Велики није успео да освоји ни један од пограничних српских баната.
Нови српски цар постао је Карамиров син Тврдослав Светимировић, који је владао од 789. до 794. године. Српски цар Тврдослав је спровео преуређење државне управе и судства у западним српским банатима, а српском народу дао велике повластице, па је тако учврстио своју власт у овим западним српским областима. Карло Велики је, почевши од 791. године, повео велики рат против Авара из Паноније и његове снаге су биле заузете у томе рату. Фрушка сила се поново устремила на Србију 794. године, када успева да од Срба освоји Истру. Српски цар Тврдослав је водио велики рат са Фрузима, спречио њихов даљи продор у Србији, али српску Истру није повратио. У томе га је спречила изненадна смрт, док је био са српском војском у српској Лици.
Пошто српски цар Тврдослав није имао наследника, власт у држави је преузео српски војвода Оштривој, који је био у сродству са владарском породицом (према писању Диканжа, био је његов сестрић). Српски војвода Оштривој је остао две године са српском војском у овим западним пределима Србије, све док фрушка опасност није потпуно отклоњена. Потом је дошао у Скадар и поставио на српски престо свога сина Толимира.
*Родослов српске династије Светимировића* :
-Цар Светимир(Звонимир) – 640-671.
-Цар Будимир Светопелек – 671-711.
-Цар Светолик – 711-724.
-Цар Владислав – 724-727.
-Цар Томислав – 727-744.
-Цар Себислав – 744-760.
-Цар Расбин – 760-768.
-Цар Владимир – 760-781.
-Цар Карамир – 781-789.
-Цар Тврдослав – 789-794.
Немам ништа против да се династија Немањића проглашава за светородну, али ми смета да СПЦ неће ни да призна да је српска династија Светимировића уопште постојала, а камоли да је прогласи светородном и да њене владаре канонизује. А Светимировићи су били далеко већа и значајнија српска династија од Немањића.
Прве две слике показују родослове српских династија према Ђанантонију Боману. На првој слици се у горњем делу види родослов српске династије Свевладовића. На доњем делу прве слике се види оно што нас сада овде занима, а то је родослов српске династије Светимировића, који почиње царем Светимиром(Звонимиром), а задњи се види српски цар Карамир. Другу слику смо објавили, зато што се на крају прве слике, на крају родослова Светимировића, не види српски цар Тврдослав. Његово име се види на почетку друге слике. Пошто цео родослов Светимировића није на јединственој слици, морали смо да обајвимо обе слике, како би читаоц имао јасно на увиду Боманов приказ родослова српске царске династије Светимировића. На другој слици, након српског цара Тврдослава, наставља се родослов српске династије Оштривојевића. Трећа слика показује Србију за време српског цара Будимира Светопелека Светимировића, у време када је Србију поделио на бановине и жупе. Јасно се виде српске бановине и српска жупанства на карти. Четврта слика, рађена у пеинту, показује Србију/Илирију у завршној фази владавине српске династије Свевладовића. Пета слика показује територијалну распрострањеност Србије за време власти Светимировића.
Извор: Јован И Деретић
Фејсбук коментари