Трговина људским органима је један од најтежих облика организованог криминала, у којем учествују читави ланци починилаца, од отмичара, преко особа које обезбеђују адекватан болнички простор па до медицинског особља и опреме за извођење ових, по правилу веома компликованих захвата.
Управо од ових, најтежих дела организованог криминала, финансирана је ОВК, паравојна терористичка јединица која је годинама вршила прогон Срба на територији Косова и Метохије. Поред свирепих убистава и силовања, дешавале су се и отмице, понекад и читавих породица, којима се, након отмице, губио сваки траг. Ове отмице дешавале су се у периоду од марта 1998.године до јуна 2001.године. То су поуздани подаци, иако постоје индиције да се овакве отмице дешавају чак и данас, премда о њима, на жалост, нема непосредних доказа.
Управо ови Срби (као и припадници других народа на Косову, укључујући и чланове сиромашних албанских породица, мада је ово последње било спорадично и углавном се радило о члановима породица „нелојалних“ албанаца) транспортовани су у највећем броју случајева на север Албаније, у неки од 144 откривена „сабирна центра“ (заправо се радило о специјализованим „камповима“) у којима су жртве држане присилно, у наизглед хуманим условима, а све са јединим циљем – да од њих присилно буду узети витални органи. Оваквих „сабирних центара“ било је и на територији Косова и Метохије, са тим да се њихов тачан број или не зна поуздано, или систематски крије од стране УНМИК-а. Званично се говори о два таква центра на Косову и Метохији, али постоје индиције да је тај број далеко већи, али о томе нема поузданих података или сведочења.
Отетим Србима пребаченим на север Албаније, присилно су узимани витални органи у импровизованим али и сасвим легалним клиникама. Једна од њих налазила се у Затворској болници 320, у градићу Бурељу на северу Албаније. Ова „болница“ заправо је била стационар при локалном затвору у којем су се налазили психијатријски болесни затвореници, а која је, за сврху извођења операција, преуређена на адекватан начин.
Такође једна од регистрованих клиника на којој су вршене илегалне операције узимања органа од отетих Срба била је клиника „Медикус“ која је у јавности постала позната након што је њен власник Љуфти Дервиши изведен пред лице правде и правоснажно осуђен управо због учешћа у ланцу илегалних трансплантација и трговине органима.
Органи насилно узети од отетих лица продавани су на црном тржишту и од тог новца, као и од трговине дрогом, оружјем и других кривичних дела, финансирана је „независност“ јужне србске покрајине.
Осим лекара, и поједини припадници ОВК су обучавани за извођење операција узимања витлних органа. Доказ за то је сведочење заштићеног сведока где он, до најситнијих детаља описује како је без икакве анестезије (коју је лекар који је асистирао „заборавио“) извадио срце Србина старог око 19 година. Он у својој исповести до детаља описује начин на који је извео сваки појединачни рез, мучну смрт младе жртве, тренутак када је схватио да у рукама држи срце које још увек куца , али исто тако и тренутак у којем је схватио да је преварен. У обучним камповима ОВК борцима је речено да се уче како да спасу живот командантима у случају да буде неопходна теренска трансплантација, а истина јебила да су коришћени само као извршиоци интервенција којима су од отетих органи узимани за продају на црном тржишту. Оваквим операцијама су присуствовали и асистирали инострани лекари, а осим Љуфти Дервишија, познато је и име турског хирурга Јусуфа Сонмеза који је асистирао интервенцијама али и посредовао у самој трговини органима, односно, проналазио купце за органе насилно узете од Срба.
СПИСАК ИДЕНТИФИКОВАНИХ ОТЕТИХ СРБА
На основу исказа сведока сачињен је списак од 12 лица за које се поуздано зна да су транспортовани на север Албаније, у један од наведених сабирних центара. Прва позната жртва која је скончала на северу Албаније, био је Предраг Драговић из околине Пећи који је нестао 22 јуна 1999. Њега је на фотографијама на којима терористи позирају са својим жртвма, препознао син Раде Драговић. Поуздано се зна да су жртве транспортоване на север Албаније тамо и погубљене, а по исказу једног од сведока, сви са тог списка од најмање 12 лица (говоримо о идентификованим лицима, цео списак познат је редакцији, а из поштовања према породицама, остала имена нећемо објављивати) били су жртве илегалне трговине људима и људским органима. Од њих су насилно узети витални органи (бубрези, срце, плућа) који су продати у иностранство.
О трговини органима Срба отетих на Косову и Метохији први пут је 2008 године проговорила бивша хашкатужитељка Карла дел Понте у својој књизи. Тужилаштво за ратне злочине Републике Србије поднело је 2008. захтев Међународној полицијској јединици за истраживање ратних злочина у којем се тражи да се истраже наводи које је Карла Дел Понте, бивши тужилац Хашког трибунала, изнела у својој књизи.
ФАКТИ И МОГУЋЕ ЛОКАЦИЈЕ
У месту Рибе, поред Буреља у северној Албанији, налази се једна од локација за које је доказано да су коришћене као импровизоване клинике у којима су отетим неалбанцима (углавном Србима) узимани витални органи. На овој локацији пронађени су лекови и опрема која се не може пронаћи у просечном домаћинству (боце лека „транксен“ који се користи при увођењу у анестезију, празне боце инфузије, игле, али и трагови крви и људских ткива као и једна футрола за ватрено оружје непознатог калибра). На месту увиђаја била је и екипа УНМИКОВ-их истражитеља и форензичара лицу места у Жутој кући у околини Буреља на северу Албаније и да је тамо прикупила одређене доказе који су били битни за даљу истрагу. Ти докази су изненадно нетрагом нестали. Постоје теорије којеповезују више оваквих локација, о чему сведочи и сама Карла Дел Понте која наводи да су неки затвореници након узимања једног од парних органа (бубрег или плућно крило) који су још увек били у животу, премештани у „Жуту кућу“ на „опоравак“ (односно, ту су према наводима, одржавани у животу док се не „појави потреба“ да им се одстрани и други парни орган након чега је, неизоставно, наступала смрт) након операција.
О доказима пронађеним у Жутој кући сведочио је и судски патолог начелник одсека за судску медицину Хосе Пабло Барајбар, који је изјавио да сви докази посматрани заједно, али и сваки од њих појединано, указују на нешто много веће ии озбиљније те да му није јасно због чега је случај застао, одмосно, због чега није процесуиран даље. Цео случај и сви докази прослеђени су Дику Мартију, посебном изасланику Европке комисије који је и био задужен за истрагу о трговини органима Срба отетих на Косову и Метохији. У свом Извештају од 12 децембра 2010.године, Дик Марти је не само констатовао даје овај злочин вршен над Србима, већ је Хашима Тачија и браћу Рамуша и Даута Харадинаја означио као директне налогодавце и извршиоце ових дела.
УЛОГА УНМИК-а у трговини органима и заташкавању злочина
У извештају се наводи тим од осам људи који је спровео истрагу, а у дну приказаног документа истиче се да су скупљене налазе у кутију запечатила двојица форезничара Фриделунд и Гренџ
Непобитни докази а су припадници међународних снага не само знали већ и прикривали злочине ОВК, налазе се свуда око нас, али о томе се ћути. УНМИК систематски заташкава ове злочине што се види на свим нивоима, почев од чињенице да је од доласка међународних снага на Косово и Метохију 1999 нестало најмање 932 неалбанаца. Иако је УНМИК истрагу затворио још 2004 године, за многима од ових отетих неалбанаца се и данас трага, иако је сада већ извесно шта се са њима догодило.
Сведоци такође говоре и о укопавању тела испод и око Жуте куће као и на другим, за сада неидентификованим местима.
Медијски центар „Руски експрес“ објавио је екслузивна документа која откривају да је сво време УНМИК знао за трговину људским органима Срба са Косово и Метохије у периоду од у периоду од 1998. па све до 2001. године.
Наша редакција дошла је до копије поверљивог извештаја УНМИК-ове канцеларије за нестала лица од 18.06.2004. Сада их објављујемо уз само једно питање – ЗАШТО
Фејсбук коментари