УЗАЛУДНО ШКОЛОВАЊЕ – Слободан Јарчевић

Слободан Јарчевић (Горње Равно, 2. фебруар 1942 — Београд, 11. август 2020) био је српски публициста и ратни министар иностраних послова Републике Српске Крајине. Овај текст је серија његових чланака УЗАЛУДНО ШКОЛОВАЊЕ

Подржавао Српску аутохтонистичку историјску школу . Сарађује са Јованом И. Деретићем . Награђен је „Великом повељом“ и звањем почасног доктора наука у Друштву за истраживање старе словенске историје Сербона у Нишу 2008. године.

Слободан Јарчевић ј биое,

Члан Удружења књижевника Србије
Члан Петровске академије наука и уметности (Русија)
Члан Српске развојне академије (РАС) у Београду
11160 Београд, Радивоја Марковића 12/5

УЗАЛУДНО ШКОЛОВАЊЕ-I

СРПСКИ (СЛОВЕНСКИ) ЈЕЗИК НАЈСТАРИЈИ

Овим саопштењем ће се видети – да ни најшколованији нису сазнали о повјести (историји) и језицима ни оно што би морали знати полазници основних школа. Шта то значи? Једноставно, ова истина о српском (словенском) језику је уклањана из научних дела, школских и универзитетских уџбеника, те истину о европским и светским језицима нису сазнали ни доктори наука, ни академици. А тим прикривањем, у научна дела је убележено – да су Словени били дивљи људи и да су се описменили и покрстили тек у 9. столећу Нове ере. Тај фалсификат о Србима (Словенима) упорно брани проф. Филозофског факултета у Београду и руководилац Византолошког института, др Радивој Радић, што је објавио у своје две књиге. „Срби пре и после Адама“ и „Клио се стиди“. Напао је све саврмене српске истраживаче, који откривају ову западноевропску и ватиканску подвалу о некултурним и неписменим Словенима – академика Јована И. Деретића, академика Драгољуба Антића, академика Милутина Јаћимовића, проф. Илију Петровића, др Милоша Милојевића из 19. столећа и многе друге. Проф. Радивој Радић је рекао да се у овој групи српских истраживача, незнањем највише истиче проф. Илија Петровић. Да би се уклонила ова погрдна увреда против проф. Илије Петровића (и противзаконита – кривично је дело вређати јавно), износим део из научне књиге (објављене 1821), којој проф. Илија Петровић спрема репринт издање на српском књижевном језику (писана је на старосрпском). У књизи је наведено, између осталог:

1. да је језик у Индији (санскрит) с најстаријим светским песмама („Ргведама“) – стари српски (словенски) језик,
   (Древни Срби и Индија)

2. да је латински створен на бази српског језика,

3. да је немачки пореклом из Персије, али да су му најосновније речи преузете из српског, или словенског језика (санскрита),

4. да је стари етрурски језик у Италији српски (словенски),

5. да су Римљани настали мешањем Етрураца (Срби, или Словени) и Латина,

6. а све је ово потврдио и француски језикословац (лингвиста) и објавио 1817. године.

Ево свега тога у изводу из књиге, који нам је приредио проф. Илија Петровић из Новог Сада. Књигу је, срећом, нашао у Матици српској у Новом Саду.

Павле Соларић (1877, Велика Писаница, код Беловара – 1821, Венеција), лингвист, археолог…

Из књиге Римљани славенствовавши, одељак “Разговор к јазикоиспитатењем сербским”, Будим 1818.

“И то не значи овде мало, да у Римљана, новоствореног народа, под чијим су преовлађујућим именом сва пређашња имена италијанских народа замукла и нестала, само је име Латина сачувано као важеће до данас. Али у чему? У називу његова језика којим су себе саме, с ревношћу и гордошћу називали народом римским! Вала, по томе, да је у зидању и у првом насељењу и устројењу града Рима највише било Латина… Од имена ових такође, а не од Рима, води се до данас у словенских народа, да Италију називају: Латинска, Влашка и Лашка земља, а њене житеље: Латини, Власи, Волоси, Лахи, Лацмани (Маџари зову Италијана Олас – ИП); премда су пређашњи житељи Италије шумом својим посвемесним и међу Словенима већи утисак учинили под именом Римqана, него својим језиком, по коме се увек зову Римљани. Рекао бих, да у томе Словени, још из древних времена, памте нешто своје, и то препознају. И заиста, Влах, Власи, Латини види се да су изведени од Власт, Властан, Владика, као Владини од Владати, од којега је и Римско Валере, валидус, валде.

Ми знамо како се “в” губи пред “л” у сложеницама, када се налазе у почетку речи: овако Вл, на пример Обладати, Облећи, наместо Обвладати, Обвлећи; а и изван сложеница, на пример: Ладислав, Латско (Лацко, Латко – ИП), наместо Владислав. У Латско (односно Ладско – ИП) видимо како гласак “д” прелази у “т”. И, оконченије (крај) је словенски такође, као и код Срба. Закључно, од Владин, није ништа ни страно ни усиљно но Латин, у којој се, као савршено истоветној, чује и исто, овде и онде, над истим слогом нагласак: Владин (с нагласком на “и” – ИП), Латинус (и овде с нагласком на “и” – ИП)…

Из свега реченог довде можемо тврдити да језик Римљана, по мешавини народа који су се код њих “згрували”, јесте смеса језика: грчкога, словенскога, и још некаквога, једнога или више њих. Какви су ови последњи били, колико их је било, и колико је који ушао у састав римскога језика, томе се сада остаје кратак и чист пут, да се истражује и изнађе… колико је то са словенске наше горе листа, што идемо у овој књизици да видимо.

Илирском, сарматском односно словенском језику домишљали су се најпре одавна у римском писци не-словенски, но то по повесном само умствовању чинивши, нису могли успети до очевидности; и не знајући словенски, нису више ни истраживали.

Лане (1817) г. Хагер издавши без имена својега, француско делце “Примечанија о разитељном подобију, што се открива међу језиком Руса и језиком Римљана” јесте први странац, што ја знам, који је објавио рад о постојећем словенском језику… Он наводи двеста речи, међу којима и сложене” (стране 20-22). ***

Пошто је сачинио и речник, Соларић пише:

“Нека не буде у овоме речнику ништа више него само 700 речи (има их 745 – ИП), које су изведене од несумњивих словенских, све првообразне у римском језику признате; да су само 600 њих (остале су узвици, прилози, предлози, везници – ИП) дале Римљанима свака по девет речи, које изведеница које сложених – то је 6.000 речи. И камо још која стотина њих (које Соларић није препознао и уписао – ИП), првенствено словенских, с њиховим изведеницама и словеницама, које ће се наћи у римском језику? Колики је то део језика?

… Немци, из недовољних до сада обављених истраживања, почињу препознавати порекло свога језика у персијском. И сви – само што их је још премало и нису Словени – на основу упоредних истраживања изводе језик словенски из сродства са најстаријим источно-индијским језиком, званим санскрит” (стране 54-55).

СРПСКИ КОРЕНИ ЛАТИНСКОГ

УЗАЛУДНО ШКОЛОВАЊЕ-II

ОД СРБА СТВОРЕНИ РУМУНИ

И овим другим саопштењем ће се видети – да ни најшколованији нису сазнали о повјести (историји) и језицима ни оно што би морали знати полазници основних школа. Шта то значи? Једноставно, ова истина о српском (словенском) језику и повјести (историји) је уклањана из научних дела, школских и универзитетских уџбеника, те истину о европским и светским језицима нису сазнали ни доктори наука, ни академици. А тим прикривањем је уклоњена и чињеница о претварању Срба у Румуне и Молдавце, од 16. до 19. столећа Нове ере, што су учиниле романске и германске државе, уз помоћ Ватикана и Турске. Данашњем становништву Румуније и Молдавије се приписују одлике Римљана (наводно су романски народи), а видели смо да Павле Соларић наводи 1823. године – да је у латинском језику 6.000 српских (словенских) речи, а да су Римљани мешавина српских (словенских) племена (Етрураца и Тројанаца) и латинских племена. Као што је на бази српског (словенског) створен латински језик, тако је у Средњем веку латински језик послужио за стварање језика Западне Европе, Мађарске, Румуније и Молдавије (италијански је створен у 11. столећу, а остали од 12. до 19. столећа Нове ере). Руски академик Олег Николајевич Трубачов, у делу: „Етногенеза и култура старих Словена – лингвистичка истраживања“, наводи да су Балкан и Подунавље прапостојбина свих данашњих Словена. Супротно званичној историографији, Трубачов доказује да су, с Балкана и из Подунавља, Словени (незнано у којем давном времену) населили западне, источне и северне крајеве Европе и да је српски језик основа свим словенским језицима. Истоветан закључак о прапостојбини свих Словена (Подунавље и Балкан) изнео је и амерички академик Анатолиј Кљосов – на бази испитивања ДНК. (Срби су пореклом са Балкана – Кљосов)

Љубивоје Церовић пише у књизи: „Срби у Молдавији“, Београд, Министарство Републике Србије за Србе ван Србије, 1998, стр. 15 -да у целој Бесарабији (покрајина Војводства Молдавије) живе само Срби. Наводи три страна путописца:

„ Податке о Србима у 16. и 17. столећу дају страни путописци. Рајхердорф, Немац из Саксоније, описујући Молдавију 1541. наводи, да у овом војводству живе и Срби. Пољак Стриховски (1575) пише, да Срби живе у Бесарабији – источној провинцији Молдавије. Путописац Креквиц из Трансилваније наводи (1685), да Срби живе у Молдавији ‘од старине’“.

У српско (словенско) порекло Румуна, поверовао је Сава Текелија, један од најобразованијих људи у Аустријском Царству на размеђи 18. и 19. столећа. О томе је објавио чланак и написао научно дело 1823. Књигу му је штампао на немачком језику у Халеу реформатор српског језика, Вук Стефановић Караџић. Била је с изазовним насловом: Доказ да Власи нису римљанског порекла. Мада је наишао на критику и српских и румунских интелектуалаца, Текелија је остао при свом закључку и 1827. је штампао друго допуњено издање – на немачком и румунском језику. Према преводу књижевника Стевана Бугарског из Темишвара, наслов књиге је: Доказивање да Власи нису римског порекла и оно не произилази из њиховог талијанско-словенског језика. Са више доказа обогаћено и на влашки језик преведено од Саве Текелије . Против Текелијиног закључка, написали су по књигу румунски књижевници, Дамаскин Божинка и Ефтимије Мургу. Српски критичари у 19. и 20. столећу су, такође, критиковали Саву Текелију. Нису регистровали ово његово дело у каталозима. О њему је негативно писао и историчар Јован Радонић.

Љути на Текелију, што је за Дачане рекао да су Срби (и што је предвидео – да је хрватски илирски покрет у Аустрији противсрпски), потцењивачки ће о Текелији писати, између осталих, Јован Скерлић и Александар Форишковић. Књижевни критичар Јован Скерлић ће омаловажити све што је Текелија написао „… да ли то спада у књижевност…“, а Форишковић ће (1966), за Текелију, рећи да је из нижег сталежа, мада је Текелија, по мајци, био племић из средњевековне Србије, а мађарски племић – у четвртом колену:

„ Док се коцкице мозаика претежно слажу, израста пред нама фигура џентрија, који се из петних жила упиње да премости јаз који је владао између шљахте и магната, те да се, ако не за стално, а оно барем привремено, задржи у великашкој средини – како би и на његову шљиварску одору пало понешто од велмошког сјаја и господства“.

Тако подругљиви записи српских академика о Сави Текелији су имали за последицу неуврштавање Текелијиних дела у српску књижевност и српску повјест (историју). Дозвољено је да се о њему учи само као о добротвору и оснивачу Матице српске. Негативна оцена уважаваног критичара с краја 19. и почетка 20. столећа, Јована Скерлића, била је пресудна за такву одлуку. А нико се није осврнуо на овај неразумни поступак Јована Скерлића!

А дело умног Текелије о Дачанима, као српском (словенском) античком и средњевековном племену, требало се (морало) изучавати – и у повјести (историји), и у језикословљу (филологији), и у књижевности свих словенских држава!

Ако су од Срба у данашњој Румунији и Молдавији, Германи и Ватикан створили несрпску румунску и молдавску народност, онда је јасно да су се они бринули, да се то не открије. Зато су повјесна (историјска) и језикословна (филолошка) наука биле усмерене да буду потпора тог кривотворења. Истовремено, творци ова два народа (Немци и Ватикан) су уклањали све изворе у којима се могло прочитати, да су преци Румуна и Молдаваца били Срби. Немци су у Другом светском рату уништили 24 железничка вагона старих докумената, архивске грађе и црквених књига из Баната. Све су то опљачкали (највише у Темишвару, Кикинди и Зрењанину) од 1941. до 1944. и пренели у Беч и Берлин. Немци су, тада, са свих српских земаља, опљачкали и однели таква документа у 40 железничких вагона, а само из Баната 25 вагана, од чега су спалили документацију у 24 вагона. Значи, у Банату је било података о стварању румунске и молдавске нације (народа) од Срба, па су уништили чак 24 вагона тих банатских старих докумената, а из преосталог вагона су само део вратили Југославији 1947. године.

Све је јасно, Вук Стефановић Караџић је штампао Текелијину књигу у Немачкој, у којој је утврђено да су Власи (Румуни) били само део српског (словенског) народа и да су говорили српски, писали српски, исповедали веру на српском језику… све до 16. столећа, кад су Германи и Романи с Ватиканом почели измишљати несрпски румунски језик.

Заиста би требало да и деца у основним школама знају да су Румуни и Молдавци створени од Срба, а то, ето – чудо над чудима – не знају ни државници и академици у словенским државама. А ови подаци и други се налазе у књигама истине, које објављује Издавач „Мирослав“, Београд, Гоце Делчева 15, тел 011/297-0875, mirmi011@gmail.com.

УЗАЛУДНО ШКОЛОВАЊЕ-III

ЛАТИНСКИ СТВОРЕН ОД СРПСКОГ (СЛОВЕНСКОГ) ЈЕЗИКА

И у трећем саопштењу ће се видети – да ни најшколованији у српским, па и словенским, земљама нису сазнали о повјести (историји) и језицима ни оно што би морали знати полазници основних школа. Ова истина о српском (словенском) језику и повјести (историји) је уклањана из научних дела, школских и универзитетских уџбеника, те истину о европским и светским језицима нису сазнали ни доктори наука, ни академици. А тим прикривањем је следило и „научно“ тумачење да су Словени били неписмени до 9. столећа Нове ере, а видели смо да Павле Соларић наводи 1823. године – да је у латинском језику 6.000 српских (словенских) речи, а да су Римљани мешавина српских (словенских) племена (Етрураца и Тројанаца) и латинских племена. Као што је на бази српског (словенског) створен латински језик, тако је у Средњем веку латински језик послужио за стварање језика Западне Европе, Мађарске, Румуније и Молдавије (италијански је створен у 11. столећу, а остали од 12. до 19. столећа Нове ере).

Да се подсетимо , да је Павле Соларић потврдиои , још 1823. године , да је латински створен од кључних српских речи и он је то овако објаснио : “Нека буде у овоме речнику ништа више него само 700 речи, које су изведене од несумњивих словенских, све првообразне у римском језику признате, да су само 600 њих дале Римљанима свака по девет речи (које изведница, које сложених) – то је 6.000 речи. И камо још која стотина њих, првенствено словенских, с њиховим изведницама и сложеницама, које ће се наћи у римском језику? Колики је то део језика?“

Овде је једна ужасна чињеница, која осликава српске (словенске) друштвене науке – како је латински могао да се ствара од српских (словенских) речи, ако су у том 6. столећу пре Нове ере, Срби (Словени) били само на земљи око три реке: Дњепра, Дњеста и Висле – и уопште нису (како званична историја тумачи) живели на Балкану и у земљама Средоземља? Крије се чињеница, да су Етрурци (Срби, или Словени). миленијумима пре Нове ере живели у Италији, да су говорили српски (словенски) језик и да су користили Винчанско писмо, чија 22 слова је задржала данашња српска азбуковица (ћирилица)! Ти древни преци Срба (Словена) у Италији – Етрурци имали су више племена, међу којима је и племе Теукри (стигли из Троје). И замислите, о мешању Латина и Теукра, писао је, пре 2000 година, римски песник Вергилије у својој „Енејиди“, где је лепо објаснио да ће се створити нова нација (Римљана) мешавином Теукра и латинског племена, а да ће се српски језик искључити из употребе, а користиће се (за државну администрацију, науку и књижевност) новостворени језик – који ће се касније звати латинским. Невероватно је, да ово није уочио ниједан научник друштвених наука, а у тексту је то тако једноставно, да је разумљиво и ученику виших разреда основне школе. Погледајмо тај стих у „Енејиди“. Бог Јупитер обавештава своју супругу, која је огорчена на Теукре (Србе, или Словене – који су стигли из Троје /Скадар/ међу своје саплеменике Етрурце у Италији) и саопштава јој да ће Теукри нестати претапањем у нови народ, а језик им се више неће користити (као што ће Срби бити претопљени у Румуне, Мађарае, Хрвате, Македонце, Бошњаке, Црногорце…):

– Бог Јупитер тај створитељ људи,

Само је се благо насмејао

И Хери је ово говорио:

„О ти Херо, сестро Јупитера,

Сатурново ти си друго дете,

А те вале ти љутине своје,

Тако ваљаш по грудима својим!

Мораш почет’ гнев да кротиш сада.

Дајем за то што желела будеш.

Ја сам свладан, жеље ти прихватам.

Аусонцим језик ће остати,

Име они задржаће своје,

Обичаји биће нетакнути.

Теукри ће само се населит’,

Те смешат’ се с латинском већином.

Законе ћу обредне им дати,

Те Латини сви ће постат скупа.

Један говор сви ће користити,

Једно племе сви ће представљати,

А то племе биће ојачано –

Аусонску крв ће напустити.

Од већине људи и богова,

Ти ћеш сазнат’ за то ново племе,

Оно биће и побожно много,

Те ће више од народа других,

Теби жртве увек приносити“.

Ниједан критичар повјести (историје) и књижевности од Срба и других Словена није уочио једноставне чињенице – да се ствара од српског (словенског) народа други несрпски (несловенски) народ, а, ето, овај стих би постао јасан и ученицима старијих разреда основне школе!

Кад се има у виду овакав пропуст у друштвеним наукама Европе, онда је то, заиста, чудо над чудима! А ови подаци и многи други се налазе у књигама истине, које објављује Издавач „Мирослав“, Београд, Гоце Делчева 15, тел 011/297-0875, mirmi011@gmail.com.

СРПСКИ КОРЕНИ ЛАТИНСКОГ

УЗАЛУДНО ШКОЛОВАЊЕ -IV

НЕМЦИ – СРПСКИ ЈЕЗИК НАЈСТАРИЈИ

И у четвртом саопштењу, понављам – да ни најшколованији у српским и другим словенским земљама нису још сазнали о повјести (историји) и свом језику оно што би морали знати полазници основних школа. То је зато што је истина о српском (словенском) језику и повјести (историји) уклањана из научних дела, школских и универзитетских уџбеника, те истину о европским и светским језицима нису сазнали ни доктори наука, ни академици. Уз брисање истине о древној и раној средњевековној прошлости Срба (Словена), следило је „научно“ тумачење – да су Словени били неписмени до 9. столећа Нове ере. Српска (словенска) наука се није освртала ни на дело Павла Соларића из 1823. године, у којем је доказао да је српски (словенски) језик онај којег варљива наука означава као САНСКРИТ, на којем су написане песме „Ргведе“ и сачуване у Индији. Павле Соларић, без колебања, наводи да су илирски језик с Балкана и санскрит из Индије језик предака Срба (Словена), те обавештава да су то наслутили и многи западноевропски лингвисти, али су прекинули истраживања, јер нису значајније познавали ниједан словенски језик. Ево његовог објашњења о санскриту из Индије (сарматском језику), као српском (словенском) језику:

„Илирском, сарматском, односно словенском језику, домишљали су се најпре одавна у римском језику писци несловенски, но, то по повесном само самоумствовању чинивши, нису могли успети до очевидности, и не знајући словенски, нису више ни истраживали.

Лане (1817), gосподин. Хагер, издавши без имена својега, француско делце ‘Примечанија о разитељном подобију, што се открива међу језиком Руса и језиком Римљана“, јесте први странац, што ја знам, који је објавио рад о постојећем словенском језикук… Он наводи двеста речи, међу којима и сложене“ – (стране 20-22). ***

Немци су 1994. отворили „Сербски музеј“ („Вендиш Музеј“) и тамо сместили археолошке налазе из Сибира (река Иртиш), где су текстови чувених песама „Ргведа“ из Индије, писаних на древном српском (словенском) језику. С овим музејом, нажолст, српски научници не сарађују. Иначе, да то чине, већ би садржаји из његових текстова и студија били у школским књигама у Србији. Ево адресе тог муѕеја, па ко жели може га посетити и на други начин се упознати с древном српском (словенском) културном баштином. Поред осталог, Немци наводе да су Србе и остале Словене звали Вендима – на основу тих старих српских (словенских) песама из Индије:

Das Wendische Museum wurde 1994 in Cottbus eröffnet und besitzt innerhalb des Siedlungsgebietes der Sorben/Wenden im Land Brandenburg eine spezifische und zentrale Funktion bei der Darstellung der sorbischen Kulturgeschichte. Die Dauerausstellung vermittelt Einblicke in anderthalb Jahrtausende sorbischer Geschichte, wobei die Niederlausitz im Mittelpunkt steht. Diese Exposition zur sorbischen Sprache, zu Schrifttum, Bräuchen, Trachten, Musik und Liedgut, bildender Kunst und Volkskunst wird ergänzt durch wechselnde Sonderausstellungen sowie durch Vortrags- und Veranstaltungsangebote.

Das Wendische Museum befindet sich in Trägerschaft der Stadt Cottbus und wird durch die Stiftung für das sorbische Volk gefördert.

Kontakt:
Wendisches Museum
Mühlenstr. 12
03046 Cottbus
Tel.: 0355/ 794930
Fax: 0355/ 701275
E-Mail: info@wendisches-museum.de
internet: www.wendisches-museum.de

Kontakt:
Wendisches Museum
Mühlenstr. 12
03046 Cottbus
Tel.: 0355/ 794930

Да поновим ужасну чињениву, која представља српске (словенске) друштвене науке – како се српски (слоенски) могао користити у Риму и другим крајевима Средоземља и у Индији, ако су Срби (Словени), по словенској повјести (историји), до шестог столећа Нове ере живели само око река Дњепра, Дњестра и Висле?

Невероватно је, да ово није уочио ниједан научник друштвених наука, а у тексту Павла Соларића и „Српског музеја“ у Немачкој је то разумљиво и ученику виших разреда основне школе.