Велике силе деле Балканско полуострво

Велике силе деле Балканско полуострво

Албанске јединице чиниле су окосницу османлијских снага у српско-турском рату. Оне су пружале најжешћи отпор у борбама за Прокупље и Куршумлију и продору српске војске ка Косову

ДРАГОЦЕНЕ податке о политичкој ситуацији и етничкој слици Старе Србије и Косова и Метохије у првој деценији 20. века пружа и текст Јована Цвијића The Balkan War and Serbia, који је објавио, између осталог, и за престижни британски часопис Review of Reviews за 1912. годину. Цвијић је желео да упозна британску јавност са стањем у тој области. У том смислу је констатовао да је Стара Србија област највеће анархије на Балканском полуострву, односно да тамо нема власти. Он упозорава да тамо живе измешани Албанци и Срби, али док су Албанци наоружани, Србима је забрањено да држе оружје. Резултат тога је да земља врви од насилника и оружаних чета које чине углавном Албанци. Детаљно објашњавајући којим методама Албанци присиљавају Србе Старе Србије и Косова и Метохије да се исељавају одатле, дао је важне податке о броју исељених Срба и тренутној етничкој слици тог простора.

Према Цвијићевим прорачунима, укупно је 150.000 Срба отишло из Старе Србије, при чему је највећи интензитет исељавања забележен крајем 17. и почетком 18. века, када је отишло 37.000 српских породица, као и током 18. и 19. века, када се одселило око пола милиона људи. У погледу броја Срба који су живели на том подручју почетком 20. века, констатовао је да он износи до 900.000, од којих је од двеста до триста хиљада Срба мухамеданске вере, а остало су православни Срби. Према његовој рачуници, у Старој Србији живи и између 150.000 и 200.000 албанизованих Срба – Арнауташа, док су њих око триста до четириста хиљада насилни колонисти који су сишли са албанских планина.

С НАСТАНКОМ Начертанија, српског националног и државног програма из 1844. године, који је подразумевао једну широку акцију ослобођења српског, али и других балканских народа од турске и хабзбуршке власти, и њиховог уједињења у једну велику словенску државу, јављају се и идеје, пре свега код Илије Гарашанина, да се успоставе контакти и са католичким Албанцима. У том смислу је дошло и до мисије Стефана Верковића, филолога и свештеника, у северну Албанију 1844. године, а четири године касније остварује се контакт Гарашанина и мирдитског опата Гаспара Красникуа, захваљујући коме је дошло и до споразума о заједничкој акцији са Бибом Додом, мирдитским кнезом 1849. године.

Занимљиво је да је Илија Гарашанин од првобитног противљења стварању независне албанске државе, средином шездесетих година 19. века допуштао могућност настанка независне Албаније и придобијања Албанаца за ширу акцију против османске државе. Гарашанинова идеја је била да се Албанцима после победе над Турском остави слобода да сами одлуче да ли ће оформити сопствену државу која би се простирала између Војуше и Дрима или ће се припојити Србији или Грчкој.

ПОНОВО отварање источног питања до кога је дошло 1875. године и ратови који су уследили 1876-1878. године (српско-турски, руско-турски и поново српско-турски) довели су како, с једне стране, до укрштања интереса великих сила на простору Балкана, тако и до првог великог сукоба Срба и Албанаца у јужној Србији, Старој Србији односно у Косовском вилајету. Док су Срби на тим просторима са одушевљењем дочекали избијање тих ратова, верујући да је коначно дошао крај њиховим патњама и да то уједно представља прилику за коначно национално ослобођење и уједињење са матицом Србијом, Албанци су у њима видели опасност по своје националне интересе.

Управо су албанске јединице чиниле окосницу турских јединица у рату против Србије 1877. године. Албанци су, како наводи Димитрије Богдановић, пружали најжешћи отпор у борбама за Прокупље и Куршумлију. Српска војска је приликом пробоја ка Косову јануара 1878. године водила непрестане борбе са Албанцима. Том приликом српске снаге су ослободиле Гњилане, допрле до Приштине, али су након руско-турског примирја у Једрену присиљене да се повуку на линију раздвајања крајем фебруара 1878. године.

ИНТЕРЕСОВАЊЕ Форин офиса за балканску збиљу, а посебно за ситуацију у Косовском вилајету, није ишчезло након Берлинског конгреса. Напротив, оно је порасло, с обзиром на то да је у највећем интересу Лондона била пацификација тог простора као најкраћег пута који је водио до њених колонија на Истоку, а пре свега до Индије. Иако тада директно није присутна на том подручју већ свој утицај остварује посредно преко Аустроугарске, ипак заинтересованост Велике Британије за Балкан и Косовски вилајет поткрепљују многобројни извештаји различите провенијенције (дипломатске, политичке, војне, привредне, културне) њених дипломата из Цариграда, Београда, Ниша, Битоља, Скопља, Солуна и Скадра.

На основу тих бриљантних и исцрпних докумената, који, сваки за себе, представљају мале, озбиљне студије, можемо уочити основне обрисе британске политике према том простору и став који су заузимали према Албанцима, али и Србима и осталом словенском становништву. Од 1878. до 1903. најчешће се пише о стању на граници Србије и Косовског вилајета (међусобни сукоби, гранични инциденти, упади наоружаних група), о односу турских власти и Албанаца према Србима и о њиховом несносном положају, незадовољству званичне Србије због сталног прогона и убијања Срба.

ИСТОЧНО питање, као једно од најкомпликованијих и најзначајнијих међународних политичких и дипломатских проблема, који је обележила борба за опстанак Османског царства на Балканском полуострву и на Леванту, настало је средином 18. века, да би у 19. веку ушло у критичну фазу, и то у више наврата (националноослободилачки покрети и револуције балканских народа, Прва и Друга египатска криза 1831-1839, Кримски рат 1853-1856, Велика источна криза 1875-1878). Источно питање је такође подразумевало и заинтересованост великих сила за његово решавање кроз међусобну борбу око подела турског наслеђа у југоисточној Европи, на Блиском истоку и источном Средоземљу. Трећу важну компоненту Источног питања чинила је ослободилачка борба балканских народа.

Источно питање је фактички отворено 1782. године тзв. Грчким пројектом руске царице Катарине и хабзбуршког цара Јосифа II о међусобној подели европских делова Турске. Радило се о историјском договору двеју европских сила о подели интересних сфера на Балканском полуострву. Из овог пројекта произилазиле су руске претензије ка источном делу Балкана, а Хабзбуршке монархије ка западном делу полуострва. Овим споразумом јасно су се показивали најважнији планови ове две силе у Источном питању, односно њихова жеља да имају пресудну улогу у његовом решавању. Свој договор две стране су потврдиле новим тајним уговором из 1795. године.

СРБИ ВЕЋИНА У ПРИШТИНИ

МИРОСЛАВ Спалајковић је дао прецизне а о националној и верској структури градова и каза у три санџака. Тако су, на пример, Срби православци били већина у приштинској и гњиланској кази у Приштинском санџаку, а у Призренском санџаку су чинили већину у Средској и Подримљу, док су у Ораховцу живели измешани са поарнаућеним Србима. Албанци су у тим срединама говорили српски језик. Најочитији такав пример је Гора. У Пећком санџаку су такође живели измешани Срби и Албанци. Што се тиче Албанаца, они су у апсолутиној већини били у Дреници, Лабу и околини Урошевца. Правих Албанаца, према Спалајковићевој статистици, нема више од хиљаду кућа у Приштинском санџаку и већински су концентрисани у Урошевцу.

Др Александар Растовић Новости

 

ПОВЕЗАНО
1. Два века прекрштавања Срба

2. Агресивни понос албанског живља