Слова крваве бајке нису исписана само у чувеној песми Десанке Максимовић. На данашњи дан 21.10.1941. године жврљана су дрхтавим рукама на ђачким књижицама, личним картама и полеђинама коверата.
Писали су их људи знајући да ће бити последњи поздрав који никада неће моћи да изговоре вољенима. Писала су их и деца.
‘“На овом месту уписаће се евентуалне промене“, искуцао је неко у ђачкој књижици дечака са слике. Неко ко није ни слутио да ће та евентуална промена бити смрт.
Знајући да ће уз бат војничких чизама бити одвучен на стрељање, српски ђак је обичном оловком једино стигао да напише „Драги мама и тата, последњи пут“.
Музеј у Kрагујевцу чува на десетине таквих поздрава. Један припада Радославу Симићу.“Збогом, Мицо. Ја данас погибох. Збогом, срце. Последња ми мисао на тебе. Буди сретна, сине и без мене“ написао је човек, вероватно својој ћеркици.
Опраштала су се деца од родитеља, растајали су се родитељи од деце. Један очајан отац стигао је једино ово да поручи малишанима
“Миро, пољуби децу уместо мене. Слушајте маму децо и чувајте се. Збогом заувек, ваш тата Лаза“.
Тешко је поверовати да је овакво зверство људско биће могло да почини другоме.
Још је теже ако знамо да је то учињено најмање 2.400 пута. Толико је било убијених. Пре 74 године стрељачки вод без милости убио је 40 деце млађе од 15 година, убијен је и 261 средњошколац. Нису поштедели ни 15 дечака, чистача обуће.
Никада их не заборавимо.
„Велики школски час“
Поред споменика у Шумарицама, поводом годишњице тог страдања, одржава се “Велики школски час” у знак сећања на ово велико страдање.
Kрагујевачки масакр
Kрагујевачки октобар или Kрагујевачки масакр представља масакр којег су над цивилним становништвом Kрагујевца и околних села починиле јединице нацистичке Немачке 19, 20. и 21. октобра 1941. године.
У овом злочину је страдало око 3.000 становника Kрагујевца и околних места, а међу њима је било и
300 крагујевачких ученика и петнаесторо деце старости између 8 и 15 година. Након Другог светског рата владало је мишљење да је страдало 7.000 цивила. Према подацима историчара и некадашњег кустоса музеја у Шумарицама Станише Бркића, тог дана је стрељано 2.796 лица.
Стрељање је извршено као одмазда за 10 убијених и 26 рањених немачких војника након сукоба са припадницима партизанима и четницима на пола пута између Бара и Љуљака. Немачки командант Франц Беме 10. октобра је издао наредбу да се за једног убијеног немачког војника стреља 100 људи, а за једног рањеног педесет. По тој рачуници као одмазду требало је убити 2.300 људи. Наредбу је донео командант 749. пука чије је седиште било у Kраљеву мајор Ото Деш, а наредбу је проследио команданту 724. пука у Kрагујевцу мајору Паулу Kенигу. Злочин су извршиле јединице И батаљона 724. пешадијског пука и ИИИ батаљона 749. пешадијског пука. У спомен на жртве стрељања читав простор Шумарица је претворен у спомен-парк. Меморијални комплекс обухвата површину од 352 хектара, а око њега води кружни пут дужине 7 километара који иде ка долинама Ердоглијског и Сушичког потока где су се стрељања и одвијала. У оквиру комплекса налази се 10 споменика (иако је првобитно планирано да их буде 30) подигнутих на хумкама стрељаних.
Фејсбук коментари