Владо Дапчевић о корупцији у редовима комуниста после рата

Владо Дапчевић о корупцији у редовима југословенских комуниста након доласка на власт

Мука ми је била од свега онога што се дешавало пред мојим очима. Одмах је почела грабеж за власт, положаје, привилегије. Почела је корупција невиђених размјера. А тон свему томе давао је Тито. Гурао их је на положаје, уваљивао у привилегије и тако их везивао за себе. У свему томе ја сам се осјећао исто онако како сам се осјећао кад сам у рату видио браћу Рибар у кожи од главе до пете, или кад сам гледао Митра Бакића како Титу поклања коња купљеног бригадним парама. Само, послије рата тај осјећај је био много тежи, неподношљивији због размјера које је све то добило. То се, једноставно, никако није могло уклопити у моје схватање, можда, истина, превише чистунско, комунистичког морала. И, наравно, одмах су почели сукоби.
Управник Више партијске школе био је Божидар Масларић. Тај човјек је био незајажљив. Одмах се уселио у вилу Рада Пашића, сина Николе Пашића, и у оној тешкој оскудици у којој је храна за нас била сакупљана акцијама среских комитета, камионима је из те школе вукао храну кући, правио вечеринке и тако се улизивао и додворавао разним генералима и другим главешинама. А у школи, замисли, једне вечери није дозволио да нама направе најобичније сендвиче. Због свега тога, Ђилас га је на крају смијенио и поставио за управника Теслиног музеја. И да ствар буде гора, кад сам му једном јавно замјерио такво понашање, био је организовао неке полазнике школе да ме критикују као нетолерантног, строгог и слично. Ето, тиме су се људи служили.
Или, узми ова два случаја због којих сам такође јавно протестовао. Први је везан за генерала Градимира Ивановића. Тај Ивановић је био војни аташе у Прагу. Кад су га премјестили у Београд, он, замисли, покупи читав службени намјештај и из Прага доћера у Београд и још поче да се по Београду, у високом друштву, хвали тим намјештајем. Жене к’о жене, то препричавале па се и открило. Други случај је везан за Темпа. Позвао ме је једном кући на ручак, становао је изнад Партизановог игралишта, близу Крцуна Пенезића, и кад уђосмо у кућу, у кући нов изрезбарени намјештај. Пита Темпо Мицу, своју жену: – Шта је ово? Она вели: – Не знам, ја сам мислила да си ти то послао. Дођоше војници, изнијеше стари намјештај и унијеше ово. Ја гледам и ћутим, а Темпо, истина, одмах викну: – Ово одмах назад да иде.
Позва Сава Дрљевића, команданта позадине, и нареди му да се намјештај однесе. Темпо тада још није био ушао у тај грабеж. А, из овог примјера видјећеш технологију отимања. На почетку београдског Јужног булевара прије рата је радила једна фабрика тог луксузног намјештаја. Кад смо ми дошли, војска је узела све фабрике, послије их је враћала, али је ову задржала. Пошто је Кардељ био министар спољних послова и пошто су у његову кућу долазиле стране дипломате, била је донесена одлука да се за Кардеља направи један луксузни изрезбарени намјештај. То је чула Цана Бабовић, позвала Сава Дрљевића и питала може ли и за њу да се направи такав намјештај. Саво рекао: „Може.“ Онда он ријеши да и за себе направи један, али, да би себе покрио, он направи још четири, и меду та четири овај за Темпа. Истина, Темпо је свој вратио и извикао се један дан на Сава Дрљевића. Ал’ Саво задржа онај свој намјештај.
Упоредо с тим, десила се још једна ствар. Ми, Дапчевићи, становали смо у једној вили у Улици пролетерских бригада. У близини је био онај дипломатски магацин и у њему најквалитетније ствари. Уз то, трипут јефтиније него другдје. Четрдесетак људи је имало право да се у њему снабдијева. Једног дана сестра ме наговори да купим штоф за одијело. Позовем магацин, питам: има ли? Онај тамо одговори да има за једно сто одијела. Одем у магацин тек трећег дана, тражим један штоф, а онај исти одговара: „Нема више.“ За три дана разграбљено је сто штофова за одијела! По пет, шест, десет. Једно јутро тетка ми тражи новине да умота хљеб. Каже: – Срамота ме да улицом носим бијели хљеб. Питам: – Зашто? Каже: – Зато што га други немају. – Па гдје га ти купујеш? Вели: – У оном магацину. Забранио сам јој, од тада, да га више у кућу уноси, иако смо ми и прије рата јели бијели хљеб.
Критиковао сам то на једној сједници Политичке управе, пред Гошњаком, Кочом и осталим, али није помогло. Отворено сам рекао да се претварамо у феудалну бирократију са специјалним привилегијама и примјерима доказивао колика је моја плата са привилегијама. Имао сам плату нешто више од осам хиљада динара, па онда хиљаду цигарета, угаљ и дрва бесплатно, униформу, телефон – све бесплатно. Уз то, власнику куће смо плаћали минималну кирију. Ја сам израчунао да је то све заједно онда вриједило четрдесет двије хиљаде динара. Просјечна плата је тада била нешто око три хиљаде динара. Знаш ли шта ми је на све то рекао Иван Шиби? Он је тада био начелник Кадровске управе, а ја начелник Управе за агитацију и пропаганду. Вели: „Ако се теби не допада бијели хљеб, ти не мораш да га узимаш!“
Највише ме је обесхрабривало то што сам једино ја, од свих колико нас је тамо било, иступао и критиковао те ствари. Рекао сам том приликом и ово: „Ми сијечемо грану на којој сједимо. Ако не ликвидирамо ове привилегије, не само што ћемо се одродити од народа, ми ћемо у психологији постати богаљи.“

Све то што ти причам ломило је карактер људи, јер привилегије су зависиле од положаја. Каријеризам је почео да се развија до највећег степена, није се презало ни од цинкарења, подваљивања, измишљања – ако постоји неко ко смета. Послушност и улизивање су постали главна ствар у кадровској политици. Ево ти само један, али довољно рјечит примјер. Начелник Војно-научног института био је генерал Бошко Шиљеговић. Ја сам једно вријеме био његов замјеник, а онда сам премјештен за начелника Управе ЈНА за агитацију и пропаганду. Тај човјек скоро ништа није радио, али је, зато, био разрадио све технике подвлачења под кожу руковидилаца. Између осталог, са Титом је играо домине и увијек гледао да Тито добије.
За тог Шиљеговића, иначе, био је везан један догађај, који је пред крај рата и послије њега био карактеристичан за један број наших генерала. Кад смо били у Дрвару, Радован Зоговић бијеше дигао џеву јер је Шиљеговић ријешио да се жени оном балерином Миром Сањином. Био је већ ожењен са једном студенткињом, али допала му се Мира, била је балерина, богата, и он батали онај брак и навали да се жени Миром. Међутим, комунисти из Сплита оптуже Миру да је гола на столу играла талијанским официрима. У вријеме кад је живјела са Љубишом Јовановићем (то је био наш најбољи глумац) дошли су у партизане и ту Мира налети на Бошка који је тада био комесар Осмог далматинског корпуса. Балерина се свидјела комесару и поче љубав. Кад је стигла она оптужба из Сплита, Радован Зоговић образује неку комисију и почне да саслушава Миру. И, како је био „суптилан“, он њој вели: – Ти, италијанска курво, ‘оћеш да се удаш за нашег генерала! А она ће њему пркосно: – И хоћу, удаћу се за њега! И удала се. Колико знам, и данас живе заједно.
И то ти је револуција: сељаци постану команданти и комесари, први пут опипају свилене гаћице и пожене се буржујкама. Онда у тим буржоаским породицама, узму их под своје и – готови су. Пошто идеолошки нијесу били формирани људи, лако су мијењали схватања. У то вријеме, деведесет одсто нашег кадра није знало најелементарније ствари из марксизма и лењинизма

ПОСЛЕДИЦЕ ТИТОИЗМА: Срби су изматуфили!

Тито обећао КиМ Албанији; Испливали докази из Руских архива

80.000 Усташа било у Титовим униформама; Др Животије Ђорђевић

Тито обећао КиМ Албанији – Испливали докази из Руских архива

Како су комунисти мењали границу Косова после 1945.

Запратите нас